Category Archives: Sela

Alpino koze na Staroj planini

 

 

Dok pratimo ove umiljate alpino koze našeg domaćina, Zorana Nešića, i sam konstatuje da je prizor koji zatičemo idiličan. Ipak rezignirano dodaje da je situacija, koja je poslednjih godina zadesila sve malobrojnije odgajivače koza, sve samo ne bajkovita.

Stanje u kozarstvu nimalo bajkovito

Zoran kaže da je Stara planina nekada bila mesto susreta ovčara i kozara, a knjaževački kraj prepoznatljiv po vrsnim sirevima. Danas, kako razočarano dodaje, jedva da se može čuti blejanje i meketanje tih životinja. Još samo entuzijasti, poput njega, ih gaje u većem broju. Kaže da je u ceo posao ušao naoružan strpljenjem i optimizmom. Prve prepreke ga nisu pokolebale ali da mu je prvobitni elan pomalo splasnuo. Ovaj 58 – ogodišnji inženjer mašinstva iz Trgovišta u svet poljoprivrede uplovio je tek pre tri godine. Kaže da su mu početni motivi bili raznoliki, ali da je, uz boravak na svežem planinskom vazduhu, na prvom mestu bila razmena pozitivne energije sa životinjama. Njegov prijatelj iz sela, kao i verni pas, koji je efikasniji od svake navigacije, svakodnevno provode dane na Staroj planini. Tamo je priroda još uvek netaknuta a samim tim i nezagađena, priča nam Zoran, dok mu se alpino koze umiljavaju oko nogu.

Lekovita „menza“ na Staroj planini





Ideja o uzgoju alpino koze rodila se, kako kaže, sasvim spontano. Najpre iz puke radoznalosti a potom iz želje da se sa hobi nivoa iskorakne na ozbiljniji, profesionalniji. Nabavio je svoje prvo stado, i sva dotadašnja teorijska znanja počeo da primenjuje na svojim ljubimicama. Najponosniji je na njihovu sadašnju kondiciju i stasalost. U trenutku kada su stigle na njegovo domaćinstvo, bile su neuhranjene i ne baš, kako u šali dodaje, reprezentativne. Danas, njegove mezimice, od kojih svaka ima ime ili nadimak, nisu probirljive, kada je reč o ishrani. Nepregledni pašnjaci Stare planine, bogati ekološkim travkama i lekovitim biljem, idealna su celodnevna „menza“ za njegovih 70 koza. One su pod stalnim budnim okom njegovog druželjubivog psa čuvara. Tokom zime, smeštene su u komfornim boksovima, gde je organizovana i moderna muža. Prema rečima našeg sagovornika, to je šaljivi prizor koji se ne propušta, budući da se ove koze francuskog porekla, stazama do muzilice kreću kao na modnoj pisti.

Grilovani koziji sir – glavni adut u restoranu

Kao iskusni ugostitelj i vrstan poznavalac prefinjenog ukusa svojih gostiju, uvrstio je u svoju ponudu grilovani koziji sir. Za kratko vreme postao je jedno od najtraženijih delikatesa u njegovom restoranu u srcu Knjaževca. Pravio je ovaj domaćin najraznovrsnije kombinacije od svojih sireva, za kojima je postojala ogromna potražnja. Ali, kako nam je negodujući rekao, pojavom nelojalne konkurencije i nesavesnih proizvođača, koji su svoje proizvode lažno predstavljali kao kozije i obarali im cenu, sve je teže pronalazio računicu u toj proizvodnji. Malo kome je poznato, dodaje on, da je za jedan kilogram kvalitetnog kozijeg sira, potrebno deset litara mleka. Tada ni cena finalnog proizvoda ne može da bude niska. Prema Nešićevom mišljenju, delikatesni sirevi koje je proizvodio, imali bi sigurnu prodaju na beogradskim pijacama. Ipak, to iziskuje dodatna finansijska sredstva, koja, u ovom trenutku nije u mogućnosti da izdvoji.

Proizvodnja mleka isplativija od pravljenja sira

Zoran kaže da mu svaka koza, dnevno daje oko 3 litre mleka, što se smatra odličnim prosekom. To je bio jedan od glavnih razloga zbog kojih se sa pravljenja raznih vrsta sireva, preorijentisao na proizvodnju mleka. Godišnje, po jednom grlu naš domaćin proizvede 800 litara mleka. Sve količine predaje jednoj mladoj kruševačkoj firmi, za 50 dinara za litar kozijeg mleka. To je trenutno solidna cena, kaže on i dodaje da se mora imati u vidu i to da od države dobija oko 7 hiljada dinara subvencija, po kozi. Poražavajuća je statistika koju poslednjih godina beleže na terenu, savetodavci PSS “Poljoservis” u Knjaževcu, čije je Nešić odabrano gazdinstvo. Prema rečima diplomiranog inženjera, Neđeljka Pipovića, stočni fond u knjaževačkim selima i Sokobanji, drastično je smanjen. To predstavlja stalni rizik za stabilnost na tržištu u tom kraju. Pipović navodi da se iskustva svih tamošnjih kozara, kojih je sve manje, mogu svesti na zajednički imenitelj – nesiguran plasman i loša cena.

Kuvanje ribljih čorbi – rezervni plan

Zoran Nešić je, na kraju našeg razgovora, izrazio žaljenje što se još dugo neće steći uslovi za bilo kakvim udruživanjima tamošnjih kozara. To bi im znatno olakšalo izlazak na strana tržišta. Tome su, kako ističe, doprinele i migracije stanovnika, koje su dovele do toga da su pojedina sela, poput rodnog mesta njegovog oca, Gabrovnice, potpuno pusta. Iako su njegova deca odlučna u nameri da svoju sreću potraže u nekoj od skandinavskih zemalja, ovaj vredni knjaževački domaćin, ima i rezervni plan. S obzirom na to da je strastveni ribolovac, a na brojnim gastronomskim manifestacijama je proteklih godina, osvajao prva mesta u kuvanju riblje čorbe, smatra da je prerano za to da svoj „zlatni kotlić“ odnese na tavan, i da će pobedničku varjaču, još koji put ukrstiti sa drugim srpskim „vitezima kotlića“.





Izvor agrosaveti.rs

The post Alpino koze na Staroj planini appeared first on Knjaževačke vesti.

Sela podno Stare planine sve više zanimljiva inostranim turistima!

 

 

Za Staru planinu čuje se i bez novih tehnologija.

Seoska naselja opštine Knjaževac tokom leta svojim gostima nude očuvanu prirodu, mogućnosti za lov, ribolov, šetnju i tradicionalno gostoprimstvo tamošnjih žitelja. Sela podno Stare planine zanimljiva su i turistima iz inostranstva.

“Temperatura mnogo dobra, kućica mnogo lepa, ljudi su mnogo ljubazni”, nabraja Paloma Gonzales iz Španije.

“Volela bih zimi da dođem posebno jer sigurno je novi doživljaj u pitanju, blagi tereni koji su divni za skijanje”, kaže Gordana Božić iz Beograda.

Domaćinsto Pešića iz Sela Vrtovca prima goste od 2007. godine.

“Imali smo uslove, suprug je kafedžija, znamo sa gostima, sa ljudima. Tako smo i počeli, ne sa reklamom nekom, nije bio ranije ni internet ni ništa, pa su čuli za nas”, objašnjava Vida Pešić iz sela Vrtovac.

Vesna Jogrić iz Baltaberilovca kaže da dobro radi, a kao problem ističe nedostatak bolje snabdevenih prodavnica, obeleženih pešačkih staza i nagomilavanje smeća.

“Ljudi prođu i bace iz kola đubre pored puta, ne vode računa. Treba malo i ljudi po selima da se malo više edukuju i da se angažuju oko svog đubreta, da malo povedu računa”, smatra Vesna.

Edukacija domaćinstava!

Seoskim domaćinstvima u poslu pomaže Turistička organizacija opštine Knjaževac!

“Radimo dosta i na edukaciji sa njima, radimo na kategorizaciji, pomažemo im prilikom realizacije i naplate vaučera, tako da, sve u svemu, jedna dobra saradnja sa njima”, ističe Boban Marković iz Turističke organizacije opštine Knjaževac.

Infrastrukturni radovi u selima prioritet su opštine Knjaževac. Ove godine trećina lokalnog budžeta namenjena je rekonstrukciji putne mreže.

“Mi se trudimo da svuda tamo gde postoji inicijativa meštana sela da se bave seoskim turizmom da investicijama u infrastrukturu, omogućimo i preduslove za bavljenje tim poslom i da na taj način uposle i sebe i svoje porodice”, kaže predsednik opštine Knjaževac Milan Đokić.

Broj ležajeva u seoskim domaćinstvima knjaževačkog kraja povećan je sa 250, koliko ih je bilo u 2013. godini, na oko 800 u prošloj godini kada je ostvareno i rekordnih 74.000 noćenja.

(Radio-televizija Srbije)

The post Sela podno Stare planine sve više zanimljiva inostranim turistima! appeared first on Knjaževačke vesti.

Seoski turizam oživeo sela podno Stare planine (Video)

Sela u podnožju Stare planine živnula su poslednjih desetak godina zahvaljujući seoskom turizmu. Sve ukupno 2.000 kreveta, što u hotelima, što u privatnom smeštaju, pokazalo se, sada je već malo, jer je interesovanje turista sve veće.

Turistima koji žele privatni smeštaj, po povoljnijoj ceni od hotelske, ne predstavlja problem da svakog dana prelaze i po dvadeset kilometara do skijališta.




“Što se tiče smeštaja, sve je predivno, hrana pogotovu, baka Naca kuva za svaku pohvalu”, pričaju Petar i Tijana Panić iz Beograda.

Porodica Ćirić iz Balta Berilovca, bavi se seoskim turizmom deset godina. Imaju desetak kreveta, a hranu za goste proizvode sami.

Nadica gostima obavezno priprema belmuž. Jednostavno starinsko jelo od mladog sira i brašna, posebnog je ukusa i specijalitet je kraja.

“Za ovih deset sezona, ni jedan nije došo u vilu ‘Babin zub‘ a da ne proba belmuž. A koliko su prolaznici, samo svrate na belmuž i kiselo mleko, oduševe se, nakusaju se i produže, idu na planinu”, kaže Nadica Ćirić.

Knjige utisaka i fotografije podsećaju na poznanstva koja često prerastaju u prijateljstvo, jer se gosti, po nekoliko puta godišnje, vraćaju kod Ćirića. Slično je i kod Stevanovića.

“Mi tri godine radimo, ovo je četvrta sad sezona, u sedamdeset odsto slučajeva dolaze isti gosti”, navodi Čedomir Stevanović iz sela Crni vrh.

Među gostima im je, kažu, sve više mladih.

“Svako ko dođe, uživaće, komfor, neće imati gužve kao na drugim planinama, neće imati visoke cene kao na drugim planinama, tako da će imati neki osećaj da ima planinu za sebe”, napominje Aleksandar Mojić iz sela Crni vrh.

U potplanininskim selima za sada ima oko 800 kreveta u privatnom smeštaju. Čini se da je i to malo za sve one koji su zainteresovani za Staru planinu.

Pogledajte video prilog




Izvor RTS

Brže i bezbednije do Stare planine! (Video)

 

Jedan od tri pravca puta ka Staroj planini Svrljig – Kalna uskoro će biti završen. U petak je počelo asfaltiranje zadnjih kilometara te deonice. Početku radova su prisustvovali načelnica Nišavskog okruga Dragana Sotorovski, narodni poslanik iz Svrljiga Milija Miletić, predsednica opštine Svrljig i direktor državnog preduzeća ,,SP rizort Stara Planina“, Goran Karadžić i zamenik predsednika SO Knjaževac Igor Stevanović.

 

Da je završetak ovog pravaca od velikog značaja za razvoj turizma u jugoistočnoj Srbiji, slaže se i načelnica Nišavskog upravnog okruga Dragana Sotirovski.




 

Kroz knjaževačku opštinu asfaltira se veoma bitna saobraćajnica koja vodi do Stare planine.

Izgradnja puta, foto: N.R.

Odmah po završetku prvih 14 km puta od Svrljiga prema Staroj planini, ovih dana asfaltira se novih 6,5 km puta.

Asfaltiranje, foto: N.R.

Ovaj put je od velikog značaja za razvoj ovog kraja Srbije. Trenutno se asfaltira i uređuje deonica puta od Periša do Jalovik Izvora.

 

“Poslednji kilometri puta od Koridora 10, preko Svrljiga do Stare planine, asfaltiraju se od danas. Time će sva tri pravca do tog planinskog centra biti završena i tako će jedan od uslova za formiranjem integralnog turističkog proizvoda jugoistočne Srbije, biti ispunjen, a posetioci još brže i bezbednije stizati do te planinske lepotice”, izjavila je Dragana Sotirovski.




Knjaževac : Milomir se seli u pećinu (Foto & Video)

Milomir Mitrović (82) iz Kalne kod Knjaževca rešio da sa suprugom Gvozdenkom napusti oronulu kuću zbog prevelikih dažbina. Kad plate sve račune, od 15.000 dinara penzije ne ostane im gotovo ništa.

 

STARINA Milomir Mitrović iz Kalne kod Knjaževca “troši” devetu deceniju u trošnom kućerku, sa svojom životnom saputnicom Gvozdenkom (76). U muci i nemaštini. Supruga mu je jedva pokretna, a od spiska lekova, koje oboje piju, mogla bi da se, kako kaže, napiše omanja knjiga. Nikome ništa ne duguju, ali sa 15.000 dinara njegove penzije, jedva sastavljaju kraj sa krajem u zaseoku Gornje Polje. Kada plate struju, telefon, vodu, porez i lekove, ne ostane mnogo. Gotovo ništa. Zato je starina odlučio – seli se u pećinu na ulazu u Kalnu!




 

 Milomir pred ulazom u svoj "novi dom" Foto L. Kozarčić

Milomir pred ulazom u svoj “novi dom” Foto L. Kozarčić

Ne mogu, ljudi, više sve ovo da izdržim – tiho nam govori deka Milomir (82).

– U pećini nema ni struje, ni vode, ni telefona, ali ni poreza, ni računa… Biće nam sigurno jeftinije da tamo preživimo. Nadam se da ću do zime uspeti da sredim naše novo porodično gnezdo.

Upregao deda Milomir – sebe u prikolicu, pa vuče građu do pećine. Sređuje novi dom, za sebe i baku Gvozdenku, svakog dana od jutra do mraka. Planira i staru peć da postavi u pećini, da se greju. A bez dažbina, ostaće im para, veli, da kupuju hranu. Uzani tunel, na 200 metara od ulaza u Kalnu, vidi se s puta. Unutra u pećini, skriveno je još nekoliko uskih prolaza. Komfor, međutim, Milomiru i ne treba.

POMOĆ SVI koji žele da pomognu Milomiru i Gvozdenki, kojima sigurno nije mesto u pećini, mogu da se jave Fondu humanosti “Novosti” na broj telefona 011-3028-162, a na raspolaganju je i imejl adresa fond@novosti.rs.

– Svakog meseca penzija mi ode na račune za kuću koja samo što se ne raspadne – kaže Milomir. – Srušiće je i najmanji zemljotres. Od tri odeljenja, žena i ja koristimo samo sobičak. Kupatilo nije u upotrebi. Bojler, koji sam kupio za vreme Tita, ne radi već decenijama. Vodu sam zato zavrnuo, ali računi jednako dolaze. I možda za nekoga to nije mnogo, ali za mene je i previše. Zato sam rešio da se selim.

A kućerak u Gornjem Polju, sećaju se Mitrovići, sami su sagradili. Opština im dala plac kada su se uzeli. Zemlju nikakvu nemaju, pa ni stoku, ni živinu. Milomirova familija ostala je na Babinom zubu. Imao je roditelje, tri brata i dve sestre. Niko više od njih nije živ, a to malo imanja, razdelili drugi naslednici. Nije, kaže, bogzna šta ni bilo.

Već danima vredni čovek uređuje prilaz pećini, istoj onoj gde su se srpski seljaci iz ovog kraja krili od Bugara u vreme rata.

– Kako su se oni onda sakrivali od neprijatelja i mučitelja, tako i ja bežim od svojih, nemaštine i računa – veli Milomir.

– Supruga se nećka, ne ide joj se… Ona kako hoće, ali ja moram.
Vek je Milomir proveo radeći kao tapetar, građevinac, i u preduzećima za auto-transport. Njegova Gvozdenka decenijama je čistila prostorije banke u Kalni, Knjaževcu, Negotinu.

– Na papiru, radila je četiri sata, a ostajala mnogo duže, koga god treba menjala, a eto ni do danas nije zaslužila penziju – priča dobroćudni starac.

Sin jedinac Brižit (51), i unuka Gabrijela (23) žive u Negotinu. – Muče se i oni – kaže deka.

– Sin je obućar, zanatlija i on se jedva pokrpi sa svojim dažbinama. Unuka nema posao. Skoro nam je sin dolazio, vodio majku kod lekara, jer nedeljama nije mogla na noge. A Gabrijelu sam video pre dva meseca. Rekao sam im za pećinu. Ćute. Ništa mi ne kažu.

A u selu, pričaju. Gurkaju se kad prođe Milomir, podsmevaju se njegovoj odluci. A Milomir ne mari. Do kraja je, kaže, došlo, više nema kud. Do pećine.

NUDILI MI “SIGURAN SMEŠTAJ”

BOLI me i nepravda – kaže Milomir. – Znam da pomoć dobijaju i oni koji imaju mnogo više od mene i Gvozdenke, a iz Centra za socijalni rad mene i suprugu su odbili. Kažu, imamo kuću. Kada sam se žalio da ne mogu da plaćam struju, ponudili su mi siguran smeštaj zatvorsku tamnicu i sveće na poklon. Pisao sam predsedniku Opštine Knjaževac, koji me slao Centru za socijalni rad, a nedavno i Aleksandru Martinoviću, od koga sam tražio da pošalje nekog iz Skupštine Srbije zaduženog za penzionere. Možda nije mogao da pročita moj rukopis, pa mi još nije odgovorio.

Link do video priloga

Flickr Album Gallery Powered By: WP Frank



Izvor novosti.rs