Pročitajte fascinantu priču i pogledajte prelepe astro fotografije neba nad Starom planinom – poznatijom kao ,,Krov Srbije,,

Ubedljivo
najfascinantnija planina u Srbiji, nešto što ne liči na drugu državu
nego na drugu planetu, predstavlja Park prirode Stara Planina. Sa
epitetom prirodne barijere između Srbije i Bugarske, u glavama naših
rukovodilaca pre više od pola veka je igrala ključnu ulogu u igrama
strateškog nadmudrivanja sa Varšavskim paktom. Polunapuštena sela na
Staroj Planini su I videla neku korist od toga; pristupni putevi
najzabačenijim čukama su redovno nasipani I održavani a dobili su i
karaulu sposobnu da izdrži manji nuklearni udar.

Znajući
da ćemo tamo videti sve samo ne ono što smo do tada videli, moji
drugari iz Foto kluba Jagodina, Mirko, Bojan, Toplica i ja smo se
uputili na dvodnevnu ekspediciju tamo. Plan je bio da slikamo prelepe
jesenje pejzaže iznad sela Dojkinci, u dolini zvanoj Arbinje. Pritom
bismo obišli nekoliko okolnih vodopada a u povratku u selo se očekivalo
da nam poziraju živopisni žitelji. Naoružani gomilom objektiva i dobrom
voljom da spavamo u šatoru, na samom polasku iz Jagodine ustanovili smo
da je Toplica zaboravio makro-objektiv. Pošto se u planini očekivala
najezda insekata i svakojakih mikroskopskih situacija sačekali smo
nasred auto-puta da nam logistička podrška donese objektiv.

I to je bila prilika da na zapadu proučimo veliki parhelion koji se veselo smestio iznad Jagodine.

Za
slučaj da niste čuli parhelion (Parasunce ili Sun Dog na engleskom) je
pojava povezana sa prolaskom Sunčevih zraka kroz slojeve tankih oblaka
koji sadrže kristaliće leda. Pritom se na nebu oko Sunca pojavljuje
svetao krug prečnika 22 stepena na čijim horizontalnim krajevima se
pojavljuju dva mala Sunca, levo i desno od pravog Sunca. Retko su
parhelioni tako sjajni kao pravo Sunce; mnogo češće budu samo naznačeni
kao šareni komadići duge.

Dotična
pojava nas je pratila pedesetak kilometara, sve do samog zalaska Sunca.
Evo još jedne slike gde se vide sva tri Sunca, ispod je planina Juhor
kod Paraćina.

Kada
smo došli u Dojkince, prelepo seoce u dolini Dojkinačke reke koje je
bio i krajnji cilj puta autom, bilo je već mračno kao u rogu. Niko
srećniji od mene. Planirano je bilo da nas trojica spavamo u šatoru a
Toplica u pasatu ali sudbina je htela drugačije. Kroz odškrinuta vrata
planinarskog doma promolila se nečija glava i… tako smo dobili ponudu
koja se ne odbija. Lokalni specijaliteti tipa sir, rakija i ceđeno mleko
– naravno u paketu sa ponudom da prenoćimo u krevetu. Naša domaćica
Mira iz Pirota je upravo vodila grupu planinara koji su spavali u domu,
sa namerom da sutra rano krenu ka Ponoru.

A
nebo? Šta da vam kažem. Jedini problem su bili neki tanki oblaci koji
su efektivno smanjivali transparenciju pa se Mlečni Put slabo video. Ja i
inače dobro vidim u mraku i nikad ne palim čeonu lampu da bih hodao ali
da to nisam uradio slomio bih nogu, toliko je bilo mračno. Evo primera,
samo je dosta moralo da se poradi u obradi da bi se video Mlečni Put,
rekoh, zbog izmaglice.

Svi
snimci su eosom 20d, 18-55is objektivom i ISO1600. Rezultati bi bili
dramatično bolji samo kad bi se sumaglica malo sklonila, ali rešila je i
ona da pozira.

Inače
Stara Planina je nasred vazdušnog koridora Sofija-Beograd pa smo bili
počašćeni pravom kolonom svega što je u stanju da leti na snimcima.
Trebalo je poprilično čekati slobodno nebo i snimiti nešto.

Što se tiče sela ono ima nekakvo ulično osvetljenje ali to uopšte ne smeta. Pogled ka jugu svedoči o tome:

Toliko
o prvoj polovini večeri. Otišli smo na trosatno spavanje, Toplica i ja u
krevet a Mirko i Bojanče u Mirkov šator. Mraz koji je usledio više je
smetao nama unutar doma, tj bivše karaule sa kamenim zidovima od pola
metra koji izdržavaju bilo koji artiljerijski napad.

Pošto
sam ustao u pola pet imao sam šta da vidim. Orion je zaslepljujuće
bleštao, od sumaglice i oblačića ni traga, samo nebo koje blešti isto
ovako verovatno u orbiti. Zato sam izneo aparat i snimio jugoistok.
Prilikom obrade sam preeksponirao ovaj poluminutni snimak za 3.5 blende i
malo podesio krivulje. Kao što vidite, na sredini postoji malo
rasvetljenje, otprilike tamo gde su Prezepe. Međutim, to rasvetljenje
nije od vinjetiranja objektiva jer se ne bi pružalo dijagonalno od
istoka.

Reč
je o zodijačkoj svetlosti. Ne baš tako česta pojava koja predstavlja
odsjaj prašine, gasova i raznoraznih ostataka kometskih repova koji su
smešteni unutar diska Sunčevog sistema. Mi zapravo gledamo taj disk
poprečno i ta bleda prašina jedino na taj način može biti vidljiva.
Najbolje vreme za posmatranje zodijačke svetlosti su proleće i jesen,
par sati pre i posle izlaska/zalaska Sunca. Naravno da se superiorna
lokacija i superiorni vremenski uslovi podrazumevaju.

Toliko
o astronomskom delu priče; sledila su celodnevna lomatanja po čukama u
potrazi za dobrim pejzažima i ćaskanje sa žiteljima uz neizbežno guranje
objektiva istima u lice. Nama se dopalo tako da nije pitanje da li ćemo
opet tamo – već kada.

http://www.astronomija.co.rs/