Nekoliko hiljada preciznih udaraca teškim čekićem, puno umeća i majstorije, oko dva sata napornog rada i gotov je klopotar. Dok je sigurne ruke Svetislava Apostolovića, osamdesetdvogodišnjeg majstora, zanat izrade klopotara na Staroj planini, u pirotskom kraju, neće izumreti.

“To je prljav zanat i neće to niko da radi”, kaže Apostolović. “Sina imam, on je prevoznik, i neće to da čuje. Ne znam da li neko u Srbiji pravi to. Ne verujem.”

Za dobrog majstora daleko se čuje, pa kupci dolaze iz cele Srbije:

“U Vojvodinu sam prošle godine poslao dvesta komada. Tamo ima farme, tamo najviše ide i plaćaju ljudi. Pare sve daju unapred.”

Klopotari se još traže, ali ne i ostali kovački proizvodi. Svetislav je, kaže, pravio i zaprežne plugove:

“Za dva dana gotov ceo plug. A sad to niko ne pita. Od toga nema ništa više.”

Zvuk klopotara nekad je bio obeležje Stare planine. Danas se čuje retko, jer je broj ovaca u pirotskom kraju desetkovan. Za malobrojne stočare, kvalitetna grla i klopotari pravi su ponos.

“Stado se odlikuje jakim i velikim klopotarima”, kaže farmer Dalibor Tošić. “Moje ovce ne umeju da idu bez zvonci, klopotari. To je i glavna odlika mog stada.”

Zahvaljujući retkim stočarima i Svetislavu Apostoloviću, karakterističan zvuk klopotara još se razleže Starom planinom. Upozorava i opominje.