Milomir pred ulazom u svoj “novi dom” Foto L. Kozarčić

Ne mogu, ljudi, više sve ovo da izdržim – tiho nam govori deka Milomir (82).

– U pećini nema ni struje, ni vode, ni telefona, ali ni poreza, ni računa… Biće nam sigurno jeftinije da tamo preživimo. Nadam se da ću do zime uspeti da sredim naše novo porodično gnezdo.

Upregao deda Milomir – sebe u prikolicu, pa vuče građu do pećine. Sređuje novi dom, za sebe i baku Gvozdenku, svakog dana od jutra do mraka. Planira i staru peć da postavi u pećini, da se greju. A bez dažbina, ostaće im para, veli, da kupuju hranu. Uzani tunel, na 200 metara od ulaza u Kalnu, vidi se s puta. Unutra u pećini, skriveno je još nekoliko uskih prolaza. Komfor, međutim, Milomiru i ne treba.

– Svakog meseca penzija mi ode na račune za kuću koja samo što se ne raspadne – kaže Milomir. – Srušiće je i najmanji zemljotres. Od tri odeljenja, žena i ja koristimo samo sobičak. Kupatilo nije u upotrebi. Bojler, koji sam kupio za vreme Tita, ne radi već decenijama. Vodu sam zato zavrnuo, ali računi jednako dolaze. I možda za nekoga to nije mnogo, ali za mene je i previše. Zato sam rešio da se selim.

A kućerak u Gornjem Polju, sećaju se Mitrovići, sami su sagradili. Opština im dala plac kada su se uzeli. Zemlju nikakvu nemaju, pa ni stoku, ni živinu. Milomirova familija ostala je na Babinom zubu. Imao je roditelje, tri brata i dve sestre. Niko više od njih nije živ, a to malo imanja, razdelili drugi naslednici. Nije, kaže, bogzna šta ni bilo.

Već danima vredni čovek uređuje prilaz pećini, istoj onoj gde su se srpski seljaci iz ovog kraja krili od Bugara u vreme rata.

– Kako su se oni onda sakrivali od neprijatelja i mučitelja, tako i ja bežim od svojih, nemaštine i računa – veli Milomir.

– Supruga se nećka, ne ide joj se… Ona kako hoće, ali ja moram.
Vek je Milomir proveo radeći kao tapetar, građevinac, i u preduzećima za auto-transport. Njegova Gvozdenka decenijama je čistila prostorije banke u Kalni, Knjaževcu, Negotinu.

– Na papiru, radila je četiri sata, a ostajala mnogo duže, koga god treba menjala, a eto ni do danas nije zaslužila penziju – priča dobroćudni starac.

Sin jedinac Brižit (51), i unuka Gabrijela (23) žive u Negotinu. – Muče se i oni – kaže deka.

– Sin je obućar, zanatlija i on se jedva pokrpi sa svojim dažbinama. Unuka nema posao. Skoro nam je sin dolazio, vodio majku kod lekara, jer nedeljama nije mogla na noge. A Gabrijelu sam video pre dva meseca. Rekao sam im za pećinu. Ćute. Ništa mi ne kažu.

A u selu, pričaju. Gurkaju se kad prođe Milomir, podsmevaju se njegovoj odluci. A Milomir ne mari. Do kraja je, kaže, došlo, više nema kud. Do pećine.

NUDILI MI “SIGURAN SMEŠTAJ”

BOLI me i nepravda – kaže Milomir. – Znam da pomoć dobijaju i oni koji imaju mnogo više od mene i Gvozdenke, a iz Centra za socijalni rad mene i suprugu su odbili. Kažu, imamo kuću. Kada sam se žalio da ne mogu da plaćam struju, ponudili su mi siguran smeštaj zatvorsku tamnicu i sveće na poklon. Pisao sam predsedniku Opštine Knjaževac, koji me slao Centru za socijalni rad, a nedavno i Aleksandru Martinoviću, od koga sam tražio da pošalje nekog iz Skupštine Srbije zaduženog za penzionere. Možda nije mogao da pročita moj rukopis, pa mi još nije odgovorio.

Link do video priloga

Izvor novosti.rs