Piroćanac Vitomir Jovanović (63) četiri decenije spasavao žitelje. Za volanom utovarivača po oštroj zimi provodio i po 20 sati.

DOSKORAŠNjI radnik pirotskog JP “Komunalac” a sadašnji penzioner Vitomir Jovanović rado je viđen u mnogim zabačenim staroplanisnkim selima. Radeći utovarivačem s raonikom bezmalo četiri decenije, čistio je smetove na putevima ka najzabačenijim selima u kojima je i sada rado viđen gost. Događalo se, kaže Vitomir, da jednog dana ode na posao a kući se vrati posle par dana, jer je i sam u više navrata bio zavejan.

Pamtim da sam devedesetih godina, kada je, inače, bila jedna od najoštrijih zima, za dva meseca, radeći na seoskim putevima, potrošio gotovo osam tona nafte. Od 24 sata, za volanom sam bio i po 20 sati, dok sam preostalih nekoliko časova spavao uz volan u zagrejanoj kabini. Mnogo puta sam u mestima podno Stare planine donosio poslednje vesti i lične poruke iz grada, jer su ljudi u udaljenim selima bili zavejani i po nekoliko dana, a najveći broj njih nije imao ni običan telefon a kamoli “mobilni”. Radovali su mi se kao da su videli najrođernijeg – kaže Jovanović.

– Te 1990. sam dobio i priznanje od preduzeća, ali i veću platu od tadašnjeg direktora Tome. Kada sam mu rekao da mi je zbog toga neprijatno, odgovorio je da sam zaslužio svaki dinar i potapšao me po ramenu. Nema više takvih direktora. Inače, imao sam više od 500 moto-časova januara te godine.

– Oštre i opake zime bile su i 2006. i 2012, kada su smetovi prema Sinjoj glavi, Cerovi, Mirkovcima i Orlji bili i do tri metra i kada sam nailazio na zidove od ledenog snega – priseća se majstor Vita, koji je i sam u više navrata bio u neprilici.

– Kad god sam zimi išao da čistim puteve ka planini obavezno sam nosio i hranu za dan-dva. Onog momenta kada bih se probio do nekog sela, ljudi bi me u znak zahvalnosti prvo nahranili pa tek onda puštali da idem dalje, da čistim ka drugim selima – kaže Jovanović.

Survao se s puta

Utovarivač od petnaestak tona ipak nije svemoćna mašina. I ja sam se u nekoliko navrata sa sve mašinom survao s puta, iako znam svaki pedalj seoskih puteva. Jednom me je zaustavilo drvo šljive, drugi put brest, da ne odem u provaliju. Koliko god paziš i poznaješ put, ipak dođe do zamora, i u jednom trenutku, kao i kod svakog čoveka, pažnja jednostavno popusti, ili mašina sklizne sa ledene ploče prekrivene snegom – pojašnjava Vita, koga su posle penzionisanja, u nekoliko navrata, zimi zvali na posao, jer niko nije smeo da se upusti u avanturu čišćenja puteva ka zavejanim selima.