Недалеко од Књажевца налази се Стара планина највећа планина у источној Србији, која је можемо слободно рећи оправдала наша очекивања за овај викенд.

Високопланински масив простире се као природна граница према Бугарској, пружа се уз њу у дужини од 100 км. Површина српског дела износи 1802 км квадратна. Као једна од најлепших планина наше земље представља огроман потенцијал за развој туризма. Стара планина представља природно богатство изванредног значаја и у првој је категорији природних богатстава.

Готово пет месеци годишње овај планински масив налази се под снегом. Надморска висина на којој се простире, од 1.100 и 1.900 м, има одличан потенција за изградњу дугих стаза за алпско скијање. То нам овог пута није било у циљу. Првенствени план за овај викенд био је за неког проба а за неког усавршавање технике турно скијања.

Поред турнирања желели смо да у потпуности уживамо у зимској идили и правом зимском доживљају планине и истинског боравка у природи, тј у шатору. Проба издржљивости и спремности за боравак у природи у зимским условима.

 
По доласку на Бабин зуб, прво смо посетили планинарски дом и договорили се са домаром о локацији постављања шатора. Његово одушевљење нашим доласком заменила је неверица и зачуђеност
нашом одлучношћу да заиста ноћимо напољу. У неколико наврата нам је нудио да ипак спавамо у дому и посебно је нагласио да су врата дома целу ноћ откључана за случај да се предомислимо. На његов предлог локације, поред дома смо након краћег лопатања и табанања снега поставили шатор.

“Бабин зуб”, се налази на надморској висини од 1.758 м, један је од најлепших крајолика Старе планине. Маркантне стене Бабиног зуба завршавају се југозападно од Миџора (надморске висине 2.169 м), највишег врха Старе планине и Србије, а најнижа тачка је на излазу из долине Прлитског (надморске висине 132м). Бабин зуб представља заштићени природни резерват.

Након поподневног одмора од пута, напорног лопатања и скромног  Војвођанског ручка, уживали смо у предивном заласку сунца док смо испраћали последње скијаше са затворених стаза, који се у пуној брзини спуштају ка топлим собама. Празне и напуштене стазе искористили смо за проверу опреме, упознавање са техником турно скијања и припрему за сутрашњи успон на Миџор.

Мирна, ведра и поприлицно хладна  ноћ донела је температуру од чак -4 степена коју  захваљујући доброј опреми и врећама нисмо ни осетили. После јутарњих припрема око поласка и доручка упутили смо се по осунчаним падинама на успон турно скијама.

Стаза нас је водила преко Војводиног венца 1671мнв према Жарквој чуки 1848мнв  што нам је убрзо подигло радну температуру али и показало како се са лакоћом савладавају узбрдице овако на скијама, много лакше него пешке. Напредовали смо стрмом узбрдицом и врло брзо били смо изнад облака који су полако давали назнаке промене времена. Сабијен чврст снег местимично је био чак и залеђен осигуравао је лагано кретање без много пропадања и клизања уназад. Сунца је било све мање, магла се полако спуштала али је видљивост и даље била добра, па смо одлучили да наставимо даље. Имали смо трагове планинара који су ишли на успон претходног дана а уочили смо и трагове скија које смо пратили до врха.

Лагано смо напредовали на успону према Прилепском врху 1906мнв и малом спуштању према Тупанар врху 1856мнв који нам остају са леве стране, где је магла била већ прилична и видљивост доста смањена али смо били мотивисани жељом да ипак успемо да стигнемо до врха. У магли смо видели обележје врха, уствари то је био само гранични камен 334, који нам је био добар орјентир да смо на правом путу. И коначно у 14.30 излазимо на највиши врх Србије, Миџор 2169мнв после петипо сати успона, уморни али задовољни. Сликање и кратак одмор и одмах назад јер нам није остало још много до мрака а скијање по магли и залеђеном терену није баш безбедно. Поједине делове стазе морали смо прећи пешке са скијама на леђима. Овог пута успон је био лакши од силаска истом стазом. Пред мрак стижемо до шатора поносни на остварено.

Још једна хладна ноћ пролази брзо и будимо се у осунчано јутро. За данас је у плану лагана шетња до Бабиног зуба. Кроз дубок снег у који се пропадало око стена које штрче из белила уживамо у погледима на околне врхове и стазе пуне скијаша. И овог дана магла квари угођај и сунце нестаје а ми се лагано спремамо за полазак.

На Старој планини срели смо неке старе пријатеље а доживели нова искуства.

Вратићемо се опет сигурно!


 

 Текст и фотографије: Маријана Докић и Жељко Дулић
http://www.vilinavodica.org.rs