Da li zaista postoji misterija freske „ćelavog Isusa“, ili „Isusa mladenca“? Šta dokazuje uporedna „forenzička fotografska analiza“, likova Isusa Hrista i svetog Pavla: oblik njihovih glava, kose, i njenog rasporeda, izgled noseva, ušnih školjki, brada its? Da li je osnovana tvrdnja našeg sagovornika, da na fresci nije lik „ćelavog Isusa“, već lik ćelavog i mladog svetog Pavla? Da li ljudi više veruju onome što sami vide, ili što im je rečeno da treba da vide? Odgovara u ovom razgovoru, u formi ličnog stava, naš sugradjanin Igić K. Jovan – Jimmyjanus, politikolog, koji se više godina bavi istraživanjem ovakvih i sličnih graničnih pojava.

Drugi deo intervjua:

-Mišljenja sam da je već iz prezentovanih dokaza, jasno da nema ni govora da je u Rsovačkoj isposnici naslikan “Isus mladenac”! Još manje tzv. ćelavi Isus! Isposnica je baš zato i bila posvećena sv. Petru i sv. Pavlu, a ne liku i delu Isusa Hrista. Pojašnjavajući, a zašto se onda na fresci ne nalazi, i lik svetog Petra, navodim da se odgovor već sadrži u njegovom preobraćenom imenu, jer se on pre prihvatanja hrišćanstva zvao gradjanskim imenom Simeon. Ime Petar, dao mu je lično Isus zbog njegove fizičke snage i postojanosti u veri. I u prevodu sa grčkog označava “stenu” ili “kamen”. Baš zbog toga se, u skladu sa njegovim imenom,  i brdo, u kome se nalazi isposnica, na šopskom dijalektu  zove “Kamik”, dakle Petar. I u tom smislu, posvećeno je upravo njemu, – “kamenitom” Simeonu, odnosno sv. Petru. Ova lingvistička paralela je tako očigledan argunent, da ne zaslužuje dalji komentar. Pošto je sama isposnica takva kakva jeste, već posvećena sv. Petru, jasno je da je zbog postizanja verske ravnoteže, u njihovom značaju za razvoj hrišćanstva, na pećinskom zidu mogao biti naslikan samo lik mladog, i proćelavog sv. Pavla, koji se inače do preobraćanja u hrišćanstvo zvao Savle-tvrdi Igić za Pirotske vesti.

P.V: Da nastavimo dalje. Da li vam je poznato odakle je došla ta mala isposnička kolonija, ko su zapravo oni, i kakav im je bio odnos sa lokalnim stanovništvom?

Prema raspoloživim istorijskim podacima, u vreme četvrtog Krstaškog pohoda, a posle pada Konstatinopolja 1204 godine, u Srbiju su bežeći od pogroma, suvozemnim putem bile stigle grupe ranohrišćanskih hodočasnika. Oni su idući od države do države, od grada do grada, od vrata do vrata, preživljavali propovedajući hrišćanstvo. Takva jedna grupa jevrejskih hodočasnika, poznatih kao Sinaiti, preko susedne Bugarske, prateći vodotok reke Visočice, bila je naselila strateški najpogodniju, i najveću pećinu na desnoj strani planinske reke. Ime su inače dobili po Sinajskom poluostrvu, sa koga su došli u ondašnju Romeju, koja je poznatija kao Vizantija. Kada su se 2005. godine na potkopanoj obali Visoćice, na platou ispod isposnice, pojavile ljudske kosti, misterija o stambeno – verskom,  korišćenju pećine, bila je razrešena. Jer se zapravo radilo o kostima, nekoliko generacija pomenutih sinaitskih isposnika. Iako se bukvalno celo selo Rsovci, nalazi na levoj obali Visočice, a jedino pećina na desnoj, očigledno je da je tokom vremena došlo do ozbiljnijih kontakata, izmedju starosedeoca, i novopridošlih isposnika. “Petrovi ljudi”, odnosno predstavnici familija “Petrevci”, i danas postojano i verno čuvaju ključeve crkve. “Pavlovi ljudi” odnosno familija “Pavlovih” jedna je od većih u selu. Dalje se redjaju familije “Mišini”, “Djerčini”, “Krocini”, “Petličkovi”, “Paljćini”, Pešini, “Icini” itd. Posebno je zanimljiva familija “Amšini”, jer i njena sadašnja generacija pamti, da su ih u selu nekada nazivali “Jevrejima”. Da li je to slučajno? Možda i nije! Očigledno je da su se sklapanjem brakova jevrejski isposnici tokom vekova asimilovali sa lokalnim stanovništvom. Tako je verovatno nastao svojevrsni genetski miks, i fama  o Visočanima, kao bistrim i pametnim ljudima. Jer, upravo je njih, bio izdvojio naš poznati geograf Jovan Cvijić, od ostalih staroplaninskih Šopa, poredeći ih karakterno sa njima sličnim Šumadincima. Da Cvijićevo poredjenje nije bez osnova, ili slučajno, ilustruje privatna činjenica, da je moja pokojna majka, inače rodjena Visočanka, sa ponosom nosila arhaično srpsko ime – Šumadinka! Ali, prema ostaloj većinskoj šopskoj populaciji, na staroplaninskom pojasu, Cvijić nije bio toliko blagonaklon Naprotiv! Zanimljivo je takodje reći, da je i samo selo dobilo ime, baš po svetom Pavlu, a ne ćelavom Isusu! Poznato je naime, da je sveti Pavle, bio poreklom iz mesta Tarsa, koje se nalazilo na teritoriji današnje Turske. A u njegovo vreme taj deo teritorije, bio je jedna od  mnogih rimskih provincija. Svetog Pavla su zato, upravo po mestu rodjenja, pojedini autori, kao što je na primer poljski istoričar i književnik Aleksandar Kravčuk, nazivali i „Pavle Tarsovac”. A njegovi sledbenici, kao što je očigledno bila ova grupa isposnika, bili su nazivani Tarsovcima, ili Tarsovci. Kada se od ove imenice odbace u izgovoru početna dva slova „t” i „a” ostaje nedvosmisleni naziv današnjeg sela – Rsovci. Meštanima ovog pitoreskonog staroplaninskog sela, koji su sebe iskreno smatrali hrišćanskim Tarsovcima, i u tom smislu očuvali isposnicu u čast svetog Pavla i Petra, teško da je padalo na pamet da bilo ko u „njihovoj” pećini, slika Isusa – pa još ćelavog.

PV: Vratimo se fresko slikarima, da li su ostavili trag o sebi – svoj popis, i ako jesu gde?

Trag naravno postoji, i postojao je vekovima, ali ga do sada niko nije dešifrovao, jer je sam „njihov potpis” izgledao beznadežno! Šta to konkretno znači? Na fotografiji tzv. Isusa mladenca, skroz na desnoj strani u visini glave, sada je već jasno, mladog sv. Pavla, uz samu ivicu freske, nalazi se jedno “udubljenje” u samom zidu, koje na prvi pogled asocira na nekakav ćup nepravilnog oblika, ili nekakvu čudnu amforu. Mnogim posmatračima to udubljenje i jeste bilo, bukvalno samo rupa, i ništa više od toga. E, sada idemo dalje. Ključ je u saznanju da je sv. Petar, takodje bio razapet na krstu poput Hrista, ali iz želje da se ne poredi sa Hristom, insistirao je da bude razapet na obrnutom krstu, dakle naopačke sa glavom na dole. Kako se u hrišćanstvu sveti Pavle i Petar, tretiraju kao “duhovni duet”, potrebno je bilo samo sv. Petra, figurativno postaviti na noge, i na taj način preokreniti i samu fotografiju “ćelavog Isusa” – naopačke! I tu je taj tzv. kopernikanski obrt! Šta se sada vidi, na priloženoj fotografiji?

Ivica desne strane navedenog udubljenja, jasno ocrtava lik čoveka u godinama, sa tzv podbratkom i kosom vezanom u “samurajsku kiku”, na vrhu glave. To je fresko slikar broj jedan. Fresko slikar broj dva, jasno se može uočiti, u donjem delu siluete, okretanjem fotografije na bok. To je lik srednjih godina, sa oštrim crtama lica, namrgodjenih obrva. Trećeg fresko slikara, jasno ćete uočiti okretanjem fotografije takodje na bok , ali sada gledajući sa suprotne strane. To je najmladji lik medju njima, pravilnih crta lica, sa plavom kosom, i mladalačkom bradicom. Lik umnogome podseća na srbo-šopskog vojskovodju Aleksandra Velikog. Donji deo navedenog lika, kada se udubljenje gleda u celini iz istog ugla, kao da se nalazi u čeljustima neke životinje sa poluzatvorenim, ali “ljudskim očima”, koja očigledno uživa dok guta svoj plen. Neki skeptici će možda reći da je sve ovo gore navedeno samo “igra prirode”. I to je njihovo neotudjivo pravo. Ali odakle baš tri lika, skoncentrisana na istom mestu? To se baš ne bi moglo nazvati slučajnošću! Uostalom cilj ovog našeg razgovora nije samo da dokazuje, već i da pokazuje, i ukazuje! Nedvojbeno je dakle, i to je moj vrednosni sud, da su se fresko slikari ipak potpisali. Samo ovom prilikom i kao vrsni vajari u kamenu. Eto, potrebno je samo verovati svojim očima, i malo lične hrabrosti, da bi se preokrenule opšteprihvaćene stvari i pojave, i saznala – druga strana “istine”.

P.V: Ako ove vaše prezentovane dokaze, ipak prepustimo čitaocima, da sami prosude da li su “za” ili “protiv”, koja bi bila generalna poruka, da se u konkretnim životnim okolnostima, sačuva zdrav razum, i nezagadjena duša čoveka? 

Znate šta, u svim vremenima legalizovano ili ne, ali uvek planski, i dugoročno, vršile su se i vrše eksperimenti nad ljudskim dušama, u smislu provere, “ukorenjenosti odredjenih ideja”, koje mogu biti iz razlićitih sfera društvenog života, kao što je u konkretnom slučaju ovde reč, o religijskoj sferi. I potom se obavlja organizovano praćenje njenog “prihvatanja”, ili “odbacivanja”. U svakom slučaju, osnovni cilj oduvek je bio i jeste, što bi rekao već pominjani Milan Vidojević, ostvarivanje kontrole nad ljudskim umom, i našom dušom, ali na tako suptilan način, da se nametnuti stav iz duboke pozadine, u krajnjoj liniji manifestuje kao “moje mišljenje”, “moja tradicija”, ili “moj ćelavi Isus”. Moglo bi se pouzdano tvrditi, da je i stav profesora Ljubinkovića, o tzv. “Isusu mladencu”, bio i jeste, u funkciji pecanja ljudskih duša. I nažalost mnogi su se tokom minulih godina, i upecali… jer zaista lepo i rodoljubivo zvući navijački stav Marka Lopušine:”Srbija je jedina zemlja na svetu koja ima neobičnu fresku Isusa mladenca, bez kose i sa božanskim oreolom”. I mada je očigledno da se radi o liku mladjanog sv. Pavla, većina navodjenih su, kao hipnotisani, videli samo ono što im je “stručna komisija”, “naučno” i „profesionalno” servirala. Tako su, kao kompenzaciju za konkretnu siromašnu stvarnost, znalački izmanupulisani, dobili u suštini ono što-nemaju! Ali to nije kraj socijalno-verskog eksperimenta. On se uspešno nastavlja dalje. Od ovog kritički intoniranog razgovora, pa ubuduće, jedni će i dalje tvrditi da je ono što “vide”, zaista “Isus mladenac”, dok će druga grupa, sasvim opravdano, biti ubedjena da je to mladi ćelavi sv. Pavle… i niko drugi!  I život se nastavlja dalje, uz stalno podstrekavanje čas jedne, čas druge grupe stanovništva, jer je vladarima naših duša, tako lakše da nas navode, na ostvarivanje i zaštitu „naših” ciljeva.  U pomenutom smislu, najpodložnija za njihovo mešetarenje oduvek su bila, verska i nacionalna osećanja gradjana, te je zato potrebno razvijati svakodnevnu svest o tome, ukazujući i na ovaj slučaj, o kome smo razgovrali. Na sličan način, na primer, bio je upotrebljen i poznati pokrov iz Torina, ili “Torinski pokrov”. Namenski i bučno, bio je u verske propagandne svrhe, pripisan liku Isusa Hrista, a kasnije je „veoma tiho, ”naučno dokazano da se ne radi o božjem liku, nego o liku Žaka de Mola francuskog majstora masona. Imenovani je stradao 13. oktobra 1307. godine kao žrtva pohlepnog i prezaduženog francuskog kralja Filipa Lepog, i rimskog pape Klimenta, u krvavom ratu, iza koga se vešto krilo preotimanje templarskog blaga. Sve u svemu, da je francuski naučnik Žan Fransoa Šampolion, bezrezervno verovao arheolozima, i istoričarima svog vremena, a ništa nisu bolji i ovi današnji, jer ih akademsko zvanje ograničava i sputava, nikada ne bi dešifrovao egipatske hijeroglife, odnosno pismo piramida. Sumnja je dakle, sastavni deo čoveka koji misli, a onaj koji ne sumnja, neka se pita na kom je stepenu očovečenja!

pirotskevesti.rs