Ovogodišnja trka “Ultra traila Stare planine” održavava se od 26 do  28.maja 2017 godine na Staroj planini.

Sredinom novembra, iz mnogo razloga, Skyrunning asocijacija Srbije je napravila „mini expediciju“ na Staroj planini. Stvaranje timskog duha, Jovičino upoznavanje sa Starom, testiranje opreme i tela na ozbiljnom minusu, pravljenje najavnog foto i video materijala za sajt i novu ediciju „Ultra traila Stare planine“.

Pre svega i uvek na prvom mestu bilo je druženje sa istomišljenicima, uživanje u zimskim planinskim čarolijama i stvaranje zdrave priče. Kad god mislite da vam planina nije dozvolila da je vidite u punom sjaju, u stvari vrlo brzo uvidite da vam je pripremila nešto posebno. To vam pokazuju slike, o tome vam pričaju naši nebeski trkači, o tome vam pričamo mi. Stara nas uvek uči, nagrađuje, a to je lepo objasnio Jovica po dolasku u Beograd, kratkom porukom:

“Dobili smo bratija mnogo više od slika. Čini mi se da smo se nekako svi više zbližili i bolje upoznali, baš sam srećan zbog svega. Hvala za predivno vreme na Staroj”

Staro dobro pravilo da “nije bitno šta penješ ili trčiš, već sa kim to radiš” se po ko zna koji put potvrdilo. Da, doneli smo sjajne fotke zahvaljujući Milošu i našim trkačima, kratak, ali inspiritivan video zahvaljujući Nikoli i Višnji. Intervjue sa Jovicom, Nevenom, Žarkom. Druženje sa drugarima iz Šuma, Plaže i brdo novih ideja, planova i lepih uspomena. Uživajte u kratkoj priči i rezervišite poslednji vikend maja u 2017. godini, nećete se pokajati.

Žarko Ćulibrk

Kada te pozovu tvoji dragi skajraneri na planinu, to se ne odbija. I to ne na bilo koju, nego na lepoticu Istočne Srbije, Staru Planinu. Ovaj put se okupila ekipa kako bi se napravio promotivni materijal za naredno izdanje staroplaninskog ultramaratona. Izazov u najavi, jer na Staroj već ima 30 cm snega. Temperature ispod -10 C. To samo po sebi povećava neizvesnost, a istovremeno podgreva avanturistički duh. Sve vreme putovanja od Beograda ćaskamo o raznim temama, a misli uprte samo u planinu. Dolazimo na odredište u planinski dom Šum, gde nam je baza. Ne gubimo vreme. Pakujemo opremu i pravac pod vrh Babin Zub. Planinska svežina. Kakav melem za gradska zatrovana pluća.

Pošto nam se bliži mrak, žurimo da nađemo pogodnu lokaciju za snimanje i fotografisanje. Malo nas ograničava magla, ali to nas ne sprečava da iz datih okolnosti izvučemo maksimum. Svi se bacamo na svoj deo zadatka. Miloš traži idealan kadar. Nikola i Višnja proveravaju kako radi dron na tako niskim temperaturama i koliko daleko mogu da ga puste zbog magle. Led se svakako hvata na propelere. Za to vreme naša mlada šampionka Nevena, naš veliki šampion Jovica i ja krećemo u lagano zagrevanje trčkarajući po, snegom i injem čarobno okićenom krajoliku. A, sve to iz prikrajka nadgleda, kako smo ga tamo nazvali, “Brutalni Komunara”. Inače, reč je o idejnom tvorcu cele priče, Marku. Zašto i kako to tako lako funkcioniše, a i još lepše izgleda? Odgovor je jasan. Svi radimo ono što volimo. I tu greške nema.

Miloš se izvinjava što nas tera da neke kadrove ponovimo više puta, a ne zna da mi molimo Boga da trčimo što više. Tako da smo, na neki način, gurali jedni druge da radimo još. Utom je pao i mrak. Tada su načinjeni neki magični kadrovi. Videće kada bude objavljeno. Silazak u Šum, večera, druženje, spavanje. Dan drugi.

Ranom zorom novi izlazak na vrhove Stare. Magla i dalje ne dozvoljava našim očima da upiju sve lepote, snegom prekrivenih, staroplaninskih predela. To nas ne obeshrabruje. Postavlja se kamera i kreće intervjuisanje. Nevena i ja neiskusni u tome. Pomalo pogubljeni. Ali, uz podršku ostatka tima pregurasmo. A, Jovica… prekaljeni vuk. Za njega je to mačiji kašalj. Kao i onih 700 i kusur kilometara trčanja u jednom cugu. Misija obavljena uspešno.
Sada bih dao jedan kratak osvrt na to šta pruža Stara Planina jednom skajraneru. Sam naziv planine nam govori dosta o njoj. Njene prepoznatljive stene crvene boje su nastale mnogo pre nego što su Zemlju naseljavali dinosaurusi. Tako da je to njeno dugo postojanje omogućilo nastanak i potpuni razvoj nekih specifičnih oblika reljefa, što posmatraču daje lep prizor, a skajraneru izazovan teren za trčanje. Planina ima veliko prostranstvo, kako u dužinu i širinu, tako i u visinu. To je omogućilo ogromnu raznovrsnost kako biljnog, tako i životinjskog sveta. Čas trčite kroz gustu šumu, naseljenu raznoraznom divljači, čas ste na nepreglednim pašnjacima. Za tren se nađete u moru kleke, koja vam nesebično podari po koju ogrebotinu. Odjednom nailazite na vidikovce sa kojih se pružaju pogledi koji ostavalju bez daha. Šire se desetinama kilometara daleko. Čisti potoci, izvori pitke vode na sve strane. Vodopadi, na već pomenutim crvenim stenama. E, to treba doživeti. A, sve to je ono što traži pravi skajraner.

Sada sam prvi put u zimskim uslovima. To je tek posebna priča. Taj sveži i čisti vazduh. Izuzetno za pripreme. Stara Planina pruža mnogo, daje još više, a traži samo poštovanje. To i zaslužuje.
Na kraju bih napravio osvrt na jedan detalj koji je ostavio poseban pečat na naš boravak na Staroj planini. A, to je: DUH ZAJEDNIŠTVA I BLISKOSTI. Potpuno mi je neverovatna činjenica da smo se toliko zbližili u ta dva dana. Kao da smo ona stara tradicionalna srpska porodica, u kojoj su ljubav i odanost i poštenje najveće vrednosti. Ili, što bi Marko rekao, komuna. Neka se niko iz ekipe ne naljuti, ali jedno ime se ipak mora izdvojiti. Jovica Spajić. Trkači znaju o kome je reč.

Ostali, to vam je onaj skromni dečko koji je istrčao neke od najsurovijih trka izdržljivosti na svetu. U mnogima je ostvario nezamislive rezultate, a na nekima i pobedio. Znam da mu se neće svideti što pišem o njemu. Ali, taj čovek to zaslužuje. Mislim da je on svojom harizmom, verom, iskrenošću, skromnošću, pogotovo svojom velikodušnošću učinio da nam ta dva dana proteknu u tom osećanju pripadnosti zajednici. Po njegovim rezultatima u sportu, on je zvezda svetskog kalibra. Po ljudskim vrednostima, vasionska. Čovek se sprema za novi neverovatni poduhvat. Ne kuka, ne moli, ne traži opravdanje. Fokusiran je samo na to. I siguran sam da će uspeti. On je poput Stare Planine. Pruža mnogo, daje još više. Ipak, malo se razlikuje od nje, jer ne traži ništa. E, baš zato treba da smo svi uz njega, PRE no što ode na neko takmičenje. Posle je lako. O njegovim moralnim kvalitetima bih mogao celu knjigu, ali neću da mi se naljuti.
Eto tako… Odeš na planinu i naučiš mnogo. Što od nje same, što od ljudi koji joj dolaze u pohode.

Nevena Rajković

Stara Planina zimi

Svaka planina ima četiri lica, a ta njena lica su godišnja doba. Ja ih polako upoznajem. Bilo je ovo jedno od lepših iskustava u mom životu. Rekla bih bajkovito! Zima je posebna na planini jer možete videti njenu koštanu strukturu pejzaža, vrhovi i podnožja su prekriveni svetlucavim snežnim prahom. Moglo bi se reći da smo uživali u jednom od vrhova planinskog masiva, Babinom zubu na 1785 m/nv. Znali smo da nešto spava ispod tog belog prekrivača, ali se na našu žalost ceo krajolik nije prikazivao a to bi svakako bili nesvakidašnji prizori. Zajedno smo osluškivali tišinu koja je zapravo uspavala tu divlju i neukrotivu planinu. Uveliko je već i “postavljen” snežni tepih između drveća bukove šume, utaban, koji je škripao dok smo hodali po njemu. Iako nam se na trenutak učinilo da smo potpuno sami, ona je ipak sa sobom povela svoje prijatelje, maglu i mraz.

Čvrsto nas je grlila svojim hladnim rukama i pozdravljala svojim ledenima dahom. Bilo je -10, i oštar mraz je štipao naše obraze i ledio trepavice. Za nas je bilo najbitnije da budemo deo nje, deo prirode. Vreme je stalo, opila nas je tišina i zaboravili smo na sve.

Zimski uslovi treniranja

Najsuroviji uslovi za trening, koji vas zapravo nateraju da upoznate svoj karakter. Vremenom kako su dolazili hladni dani, shvatiš da ne postoje idealni uslovi, i da se treba prilagođavati prirodi, jer ćeš jedino tako razumeti njenu suštinu i uspeti da u potpunosti uživaš u njoj. To je period kada većina nas izgubi motivaciju, i ako ne nađemo jak motiv za trening to će se loše odraziti na našu spremnost.

Za mene je zimski deo priprema najbitniji, jer ako dobro i kontinuirano treniram zimi uspeh tokom sezone mi je zagarantovan. Najviše volim da treniram zimi, zato što mom telu prija hladnije vreme, mada nije bilo tako u početku. Vremenom sam naučila da ne postoji loše vreme i ako mu se prilagodite uživaćete i zavolećete ga. Ovo je bila idealna situacija da na par dana iz jeseni pobegnem u ozbiljnu zimu. Čudno i neobično, kao da me je neko na par trenutaka ubacio u bajku ili crtać ,,Zaleđeno kraljevstvo“. Trčkaranje u grupi, osluškivanje tišine, i tihi razgovori kao da smo pazili da ne probudimo prirodu. I užurbani, pucketavi koraci koji su se čuli ispod naših patika. Imali smo priliku da uživamo u trčkaranju po snegu, ali i da pokušamo da ljudima dočaramo tu planinsku idilu, makar i preko kamera. Nekada ne možemo rečima opisati svu lepotu prirode. A snimci i fotografije to mogu da prenesu, nekim umetničkim očima snimatelja i fotografa.

O stvaranju timskog duha

Tim – zapravo jedna velika porodica. Majk Džordž je rekao ,,Kada kažem tim ja podrazumevam različite tipove ljudi sa različitim znanjima koji se okupljaju da bi radili zajedno.“ Definitivno je da ,, Timski rad deli zadatke i udvostručuje uspeh.“
Svojim talentom i radom možemo da pobedimo na državnim takmičenjima, ali za internacionalne uspehe potreban je tim. Pogledajmo samo vrhunske sportiste i najuspešnije skajranere, oni definitivno ne bi bili to što jesu da iza njih ne stoji tim ljudi koji im pomažu u različitim segmentima ovog sporta. Sa timom ste kompletna ličnost. Kada postanete deo tima to vam je kao da ste pronašli komadić koji vam je nedostajao da postanete jedna celina.

O Jovici Spajiću

Granice postoje da bi ih mi pomerali, jer ako ih ne pomeramo onda to i nisu granice. Disciplinovan, vredan i uporan tako bih opisala Jovicu. Mentalno izuzetno jak, kao i svi ultramaratonci. Bez ikakvog straha da ide napred, da pomera svoje granice i postavlja rekorde. Za ovo kratko vreme mnogo sam naučila od njega, većinu ću i primeniti. Mislim da je disciplina kod nekih ljudi urođena, a neki je vremenom nauče.
I u današnjem svetu za najteže stvari u životu i sportu treba pronaći motivaciju, a on je pronašao u drugim ljudima. Deo svog života je posvetio njima, bez straha da to uradi. Smatram da je dobar uzor i da promoviše prave vrednosti!

Druženje sa skajranerima

Uvek kažem da je to druženje sa skajranerima za mene nekako posebno. Uvek ispunjeno šalom, razmenom iskustva, osmesima i pozitivnom energijom. Takvo je zapravo bilo i ovo druženje na Staroj Planini. Sa njima zavolite stvari koje su vas nervirale. I kako ja volim da kažem “napraviše čoveka od mene”. Uz njih sam naučila da volim i poštujem prirodu.
Jedna od najlepših scena sa „Stare“ je razmena iskustva i pravljenje planova za sledeću sezonu uz toplu čokoladu I kaficu pored pucketave vatre pretoplog kamina restorana “Plaža” pored ski staze. Sa njima mi je uvek veselo, pored njih zavolite i foto sešn i snimanje. Pa posle kažu manekenkama i skajranerima je lako, da jeste, ali leti. Zima, -10, mozak od hladnoće ostane bez funkcije, a vi kao treba nešto da kažete. I tako ja nisam mogla da izgovorim naziv trke, a da ne pričam o sastavljanju jedne rečenice. Da, definitivno je najlepše samo trčati! Mislim, morala sam sada da vam se opravdam za moju najlošiju izjavu ikada koju ćete uskoro da vidite.

Trčkaranje u grupi je svakako bilo zanimljivo. Zima, razmena iskustava plus osluškivanje tišine i šum koraka u snegu po utabanim stazicama. Zajednički obroci u etno restoranu, atmosferi ispunjenoj toplinom uz opuštenu priču. „Sardina“ vožnja džipom (terencem) sa osmoro ljudi, posle koje sam shvatila da mogu da stanem i u kutiju za šibice. Smišljanje nadimaka i pričanje ličnih priča. Srećna sam što sam provela vreme sa ovim ljudima u prelepim ambijentima. Na kraju shvatih da smo svi mi trkači pomalo slični, volimo tu životinjsku usamljenost, ali smo neverovatno hrabri i odlično funkcionišemo u grupi kada smo zajedno. Jedni na druge utičemo motivaciono!

Miloš Milenković

Po završetku još jedne vrlo aktivne i izazovne Skyrunning sezone, planovi za narednu godinu su uveliko počeli da se odvijaju i realizuju. Velika odgovornost i obiman posao konstantno pomeraju granice što i jeste za očekivati kada se radi o planinskim trkama koje su za sigurno na putu da dorastu najboljim trkama regiona i Evrope. Ultra trail Stara Planina, pored trke „Sokolov put“, je svakako sama kruna Skyrunning lige Srbije i nešto nesvakidašnje. Uzevši u obzir netaknutu prirodu koja predstavlja biser i retku divljinu Balkana, neverovatna energija i upornost je usmerena od strane organizatora kako bi ova trka svake godine dobijala sve više na značaju i kvalitetu.

Kao jednu od mnogih novina, UTSP 2017 je dobila svog prvog ambasadora trke, vrhunskog sportistu i ultramaratonca Jovicu Spajića.
Ova vest je u meni pobudila pravo zadovoljstvo jer se ukazala prilika da ga upoznam kroz sport, sasvim spontano i već na samom početku vrlo radno.
Prvo zvanično „radno okupljanje“ smo imali na Staroj planini 14 i 15.novembra, a zadatak je bio pravljenje promotivnog videa i foto materijala kako za trku, tako i za Jovicu pred kim stoji još jedan neverovatan izazov, a to je učešće na „Yucon Arctic ultra“ trci, dugoj 430 milja na nezamislivih -40 stepeni.

Uslovi su se stvorili, Stara planina je dobila prvi sneg i konstantan minus što je za nas značilo pravu idilu i potrebne uslove za rad.

Uz Jovicu Spajića, priključili su se Nevena Rajković, pobednica Skyrunning lige Srbije u 2016. godini i Žarko Ćulibrk, brdski trkač sa zavidnim rezultatima i napretkom. Odlična ekipa sportista koja je činila ovaj zadatak zaista posebnim.
Ideja je bila da uradimo simulaciju treninga i napravimo fotografije na lokaciji Babin zub, sa prepoznatljivim obrisima stena, okruženi carstvom kleka. Iako nas je vremenska prognoza uveravala da će nebo biti vedro, ćud planine je presudila. Talasi guste magle su neprekidno nadolazili i ostavljali utisak da se sva magla sveta spustila baš na nas, ostajala je nepomično i bez naznake o promeni. Sa jedne strane zamisao koju smo imali je progutala magla ali je to ostavilo prostor za novi izazov i imporovizaciju na šta smo tokom godina svi navikli. Na kraju krajeva, priroda uvek ima poslednju reč.

Glavno fotografisanje smo radili noću. To je omogućilo da uz pomoć rasvete kontrolišem ishod slika i eliminišem ili prilagodim maglu svojim potrebama. Jedinu stvar koju nismo mogli da kontrolišemo je bila temperatura od -10 stepeni ali je to bilo manje važno i učinilo doživljaj još većim. Da smo kojim slučajem sačekali dan i pokušali da uradimo sve tada, za rezultat bi imali samo isprane fotografije bez boje i kontrasta jer je magla bila toliko gusta. Samo slikanje nije trajalo duže od 45 minuta ali je priprema i nameštanje trajalo malo duže što se i osetilo zbog hladnoće. Na kraju, jednoglasno zadovoljni postignutim rezultatom radovali smo se povratku u prijatan ambijent planinarskog doma „Šum“ kod naših drugara. Radeći sa izuzetnim sportistima, Nevenom, Jovicom i Žarkom mogao sam da se uzdam u njihovo strpljenje i prepoznam neverovatnu pažnju i upornost u naizgled nemogućim i vrlo hladnim vremenskim uslovima. Iako smo zajedničkom saradnjom stvorili fotografije koje će postati deo jedne interesantne priče, ono što zaista krasi ovakave trenutke su lepi odnosi među ljudima i nesebičan timski rad što i jeste odlika pravih sportista i ljudi. Hvala vam što ste se smrzavali sa mnom, bilo je pravo zadovoljstvo i jedva čekam ponovan odlazak u planinu sa vama.

Babin zub 15.11.2016.




izvor http://ultrakleka.com