Decenijama pratim brzo množenje jednih naroda i postepeno a nezaustavljivo nestajanje drugih naroda ovoga sveta. Među ovima drugima su i mnogi evropski narodi i njihove nacionalne manjine po drugim, najčešće susednim državama.

Među ove druge spadaju Srbi, ma gde živeli, i država Srbija. „Bela kuga“ je njihova nemilosrdna istina. Istina od koje nema bekstva. Ona je slika iz čijeg se ogledala svake godine izgubi (čitaj: ode na onaj svet) oko 35.000 stanovnika više nego što ih se rodi.

I ne samo da ih je svake godine toliko manje, nego je u pitanju i ova činjenica: Srbija nestaje po svojim rubnim predelima. Hiljade sela ostala su i ostaju pusta. U stotinama većih naselja (i opštinskih) broj stanovnika drastično se smanjuje: najčešće odlaze mladi „trbuhom za kruhom“. Odlaze što u Beograd, Novi Sad, Niš i druge veće gradove, što u inostranstvo. Oni čiji su roditelji otišli a oni se rodili „tamo daleko“, nikad se neće vratiti. Ili, bolje rečeno, retki su, veoma retki oni koji su se vratili.

Decenijama čitam i obilazim to nestajanje. Obilazim ga po prostorima – posebno severoistočne, istočne i jugoistočne Srbije. Slike prirode – ne zna se koja je od koje lepša – često su spojene u jedinstvenu sliku lepote koju čine zemlja Srbije i njeno nebo!

A onda, dole, isključivo po zemlji: slike tuge, slike ogromnih pitanja: kako? zašto? zbog čega?… I kako to zaustaviti?

Međutim, ako vlast, koju je narod izabrao izbornim institutom nečega što se zove demokratija, ne preduzima gotovo ništa, odnosno pravi se da to ne vidi, onda se to zove: katastrofa! Jer „pet do dvanaest“ odavno je u Srbiji prošlo.

Obilazim prvih dana ovog septembra u društvu rođaka iz Beograda i Pirota: i Pirot, njegovu okolinu, a posebno neke predele čuvene Stare planine. Od onih sam koji su u neka davnija vremena dolazili u Pirot, koji su obilazili manastire, ali koji su obilazili i čuvene pirotske fabrike: „Prvi maj“ i „Tigar“. „Prvog maja“ više nema, a „Tigar“ je u vlasništvu francuskog „Mišelina“. Investitorov, što bi rekao bivši predsednik Vlade, a sadašnji predsednik Srbije.

Na južnoj strani auto-puta u izgradnji, auto-puta Niš-Dimitrovgrad, obišli smo manastire Sukovo i Poganovo i nekad čuvenu Zvonačku banju. Pa kad čovek vidi šta je ostalo od te banje, dođe mu da zaplače. I da se pita: zar je moguće? Da, moguće je! Jer ne da je to tužno, jadno, nego je to: strašno!

I onda: Stara planina. Kakva priroda, kakve i koje njene prirodne lepote! Toliko vrhova koji su slike bezbrojnih geometrijskih tela, toliko i širih i užih dolina, toliko kanjona, toliko pećina, toliko vrela, potoka i rečica, toliko zelenog stakla vode Zavojskog jezera, toliko šuma, nižeg rastinja, niskog bilja po travnjacima, toliko mirisa kamena, vode, šuma, trava i neba! To retko gde na svetu a gotovo na jednom mestu, na jednoj slici, u jednom pogledu, u jednom udisaju da ima.

I da ne pričam dalje o tim zemaljskim i vanzemaljskim lepotama – namera mi je bila da kažem nešto o slici Srbije kakvu sam zatekao i video u selu Rsovcima. Selu pirotske opštine, smeštenom 27 kilometara od Pirota, na jugozapadnim padinama Stare planine.

Na putu u dublje podnožje ove planinske lepotice, putem koji je negde presvučen svežim asfaltom, a dobrim delom je sa istrošenim i iscepanim asfaltnim pločama, u stvari zakrpama, uskim putem kroz kamenjare, šume, šumarke i goleti, prolazimo kroz Rsovce i zaustavljamo se malko izvan sela. Izlazim i ulazim u šljivare, bivše njive, sada zarasle i zelenkastom i suvom, podivljalom travom. Šljive zapuštene, a dole, u podnožju njiva, blizu rečice Visočice – stara kruška: više ruševna, osušena nego plodonosna. A okolo: kakva priroda!

U povratku se zaustavljamo u selu. Obići ćemo, na desnoj obali Visočice, crkvu Svetih Petra i Pavla, poznatu po fresci Ćelavog Isusa.

I prva slika sela, na putu ka mostu: Rsovci su se vratili u 19. vek. Samo da nema nešto novijih kuća, žica električne struje, televizijskih antena i gdekojeg automobila… Zaustavljam se kod nekoliko bakica, svojih vršnjakinja, a nekih možda i nešto starijih: fotografišu me sa njima. Pričamo: pitaju me – kratko, mudro – odakle sam… Kažem, pojašnjavam. Jedna od njih, a ona izgleda malko gospodskije, tumači: sve zna.

Put kroz selo je kameni. Pun ovčijih brabonjaka. Odnekud se, iz štala ili torova, čuje blejanje ovaca. Ali ih nigde nema na paši. U selu je najviše kuća iz najverovatnije zaista 19. veka: šindra, drveni komadi, nabača od blata izmešanog slamom…

Ovde je kao da je život stao: starice, starci, starice, starci… Svako od njih, po „rodnoj ravnopravnosti“, sa svojima. Nema mešanja.

Starice, starci, starice, starci… U selu koje je 1948. godine imalo 1519 stanovnika, a 2002. godine 188. U selu u kome je nekad radio pogon za preradu vune i kože, s brojnim zaposlenim ženama. U selu u kome je postojala veoma napredna poljoprivredna zadruga . U selu u kome je radila osnovna škola sa oko 180 đaka, koji su nastavu polazili u dve smene – danas je nema. U selu nekad punom ovaca, koza, krava, konja… U selu u kome se, pored sela Dojkinaca, proizvodio najkvalitetniji kačkavalj u Srbiji, koji se i za Ameriku izvozio… U selu u kome je prosek starosti njegovih stanovnika oko 70 godina. I u koje mlađi dođu vikendom, ako dođu, da obiđu svoje starije. Da ponesu nešto od onoga što su im njihovi najmili spremili. Ako su mogli i imali šta da spreme.

Ovde je kao da je život stao. I ne samo ovde. Ali i ovde i u svim onim krajevima u kojima su opustela sela – nezaustavljivo nestaje zemlje Srbije. Nestaju sela, nestaje narod. Ovde nema države da pokrene, da pomogne, da oživi, da vrati bar deo života. Ovde nema stranih investitora. Ovom turizmu nema leka. Ovoj privredi i njenoj poljoprivredi ovde nema spasa. Ovo ne obilaze ni predsednik države, ni predsednik vlade, ni ministri poljoprivrede, finansija, saobraćaja, turizma, prosvete, sporta i omladine… ni ministri pevači, ni ministri svirači…

Lepo je zidati „Beograd na vodi“, dočekivati strane investitore, uživati u pohvalama zapadnih „prijatelja“, dobijati nagrade MMF-a (valjda i za oduzetih 15 odsto od penzija) itd., ali šta će Srbija s pustim selima i drugim naseljima, kao sa Gostušom, Dojkincima, Jelovicom, Rosomačem… selima podno Stare planine, sa Trgovištem, Bosilegradom i čitavim Krajištem, sa sve pustijim naseljima po Banatu…

I o tome bi mogla neka konferencija za novinare.

Ovde je bilo reči o Rsovcima. Oni su povod. A Rsovaca je, nažalost, puna Srbija. I sve ih je više. Jer 35.000 onih koji umru za godinu dana u odnosu na broj onih koji se rode – nije za šalu.

Mada narod lepo kaže, a Vuk zapisuje: Što ga nije na oči, nije ga ni na srcu.

(INTERMAGAZIN)