Gledajući da nekako preživim afričku klimu i saharski vreo talas na „Panonskom moru“, sa radošču sam prihvatio poziv mojih prijatelja da posetim Staru planinu.

Taj divan šok za moj organizam kad se sa 42 prebacite na prijatnih 25 stepeni, posebno je prijao u ovim danima neprekidne žege, koju većina jako teško podnosi.

Doček za nas novinare je bio fantastičan. Kao i cela organizacija našeg boravka na Staroj planini. Posebno izlet i šetnja do Babinog zuba na kojem sam shvatio da na svežem planinskom vazduhu nestaje svaki stres.

Ali i da mi kondicija nije loša, iako sam na pragu polovine veka. Znači, držim se kao recimo Zdravko Čolić ili Neda Ukraden.

U restoranu „Plaža“ priredili su nam neverovatno, pravo hedonističko uživanje, jer su nam posluženi, i naravno da sam sve probao, svi mogući specijaliteti sa roštilja. Jednostavno, nisam znao da belo meso može da se pripremi na tako fantastičan način i tako dobro kombinuje sa sirom.

Probao sam i tradicionalno jelo koje se zove belmuž. Ono se pravi od ovčijeg ili kravljeg sira sa malo kukuruznog ili pšeničnog brašna.

Neko je čak i rekao: Ovaj Filipović je počeo ponovo da krka, jede a uskoro će morati ponovo.

Ali, stigao sam i do predivnog spa centra na Staroj planini. Tamo, u bazenu, kada sam isključio sve vesti, informativne portale, diskusije, polemike, shvatio sam koliko se kontaminiramo negativnom energijom.

Koliko samo tokom jednog lepog vikenda možemo da izbacimo iz sebe svu negativnu energiju. I da je veoma važno da umesto panonskih, postanemo i – planinski mornari.

Shvatio sam i da je veoma bitno da sa drugim ljudima podelimo ono što znamo i što smo doživeli na nekim zaista lepim mestima u našoj Srbiji. Da kažemo da na njima postoje divni i gostoljubivi ljudi. Da tamo možete da nađete svoju oazu mira i pobegnete „negde, daleko što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje“, da citiram Boru Đorđevića.

To putovanje od Novog Sada do Stare planine proveo sam u slušanju divnih srpskih šlagera, i tako plemenio svoju dušu.

Tokom ta dva dana boravka na svežem vazduhu, kao kad počistite đubre ispred kuće ili foldere na kompjuteru, ja sam očistio i jednostavno osvežio – sebe. Ili da upotrebim moderan izraz – restartovao sam se.

Fotografije koje sam delio na društvenim mrežama nisam postavljao da bih se pravio važan već da bih pokazao divnim i sjajnim ljudima koji čitaju moje kolumne da i u Srbiji postoje mesta na kojima možete da se vratite sebi, da doživite apsolutni mir.

Stres je moguće pobediti ali je veoma važno da znate da ga uglavnom uzrokuju loši ljudi, negativna energija i večito cimanje oko gluposti. I da vam tako prolazi život u ispravljanju „krivih Drina“.

Trebalo je da dočekam pola veka pa da vidim da u našoj zemlji postoji prelepi grad kao što je Knjaževac, ali i da postoji jedno antitabloidno mesto koje se zove Stara planina.

Kad kažem antitabloidno mislim na to da ste tamo pošteđeni i najmanje mogućnosti da se sretnete sa energetskim vampirima, ugursuzima i baksuzima, jer će tamo na par dana da zapuca samo pozitivan svet koji zna i ume da oceni šta je pravi odmor sa pet zvezdica.

Na žalost, sve je manje mesta gde čovek može da nađe svoj mir. Ja sam ga našao na Staroj planini, na tamošnjem svežem vazduhu, kraj bazena, u spa centru, uživanju u neverovatnim mućkalicama, gibanicama i silnim specijalitetima koje sam jeo.

Našao sam mir i na novim muzičkim kanalima na kojima sam slušao samo Čorbu, Bajagu, Madam Piano.

Tokom tih dana, shvatio sam da naša svakodnevica sačinjena od mnogo loših stvari: hrane, vesti, tračeva, odvratne muzike koja se pušta, nosi u sebi ogroman stres.

Jedini lek za sve to je pobeći negde gde je bezbedno a tako blizu Bogu. A na Staroj planini, prelepom krovu Srbije, upravo to sam shvatio: da „drugog leka nema apoteka“.