Od pamtiveka se na jugu Srbije, posebno u trouglu Niš – Surdulica – Pirot, među stanovništvom raspredaju priče o drekavcima, vampirima i zakopanom zlatu.

Pomenuti vampiri nisu zainteresovali tadašnjeg načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Nebojšu Pavkovića – ali zlato jeste!

Ne zna se tačno kada je Pavković upoznao dvojicu staraca, profesionalnih tragača za zakopanim ćupovima sa zlatom, i „primio” se na njihovu priču o blagu skrivenom u pomenutom kraju. Tragači su u rukama imali i nekakve mape ali im je, po svemu sudeći, nedostajala radna snaga. Ali tu je bila vojska. Tačnije, inženjerijska četa 211. oklopne brigade. Traganje za zlatom odmah je proglašeno vojnom tajnom sa kojom je bio upoznat samo deo tadašnjeg vrha Vojske Jugoslavije.

General Pavković je po razgovoru sa tragačima odmah poslao u Niš general-potpukovnika Stamenka Nikolića, pomoćnika načelnika Generalštaba za popunu, mobilizaciju i sistemska pitanja, da bi u Beograd pozvao komandanta I armije general-potpukovnika Vladimira Lazarevića na poverljiv razgovor.

Budući da neprijatelji, što unutrašnji što spoljni, pomno prisluškuju telefonske razgovore i radio-poruke istaknuti hvojnih stratega našeg Generalštaba, posebno Pavkovićeve, bilo je razumljivo što se poruka šalje, što bi rekao mr general-potpukovnik Živorad Vujičić, „na ličnost”, odnosno putem poverljivog oficira. Nakon razgovora sa Pavkovićem, Lazarević jedne subote početkom jula zakazuje hitan sastanak kome prisustvuju bezbednjak Nikolić, pukovnik Đorić, dvojica tragača za zlatom i još dva pukovnika. Pošto je ukratko upoznao skup sa tajnim projektom, odnosno namerom da se blago iskopa, Lazarević je, prema rečima tadašnjih oficira VJ, zaključio:

„Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize. A sad idemo na lice mesta, odnosno do stene ispod koje je zlato zakopano”

Da ne bi bilo sumnjivo svi su obukli civilna odela i otišli u izviđanje. Po dolasku na mesto označeno na karti, do velikog brda, nalaze rupu i konstatuju: tu je zlato na dubini od 20 do 30 metara. Treba ga samo iskopati.

Sve ovo se dešavalo na 43. kilometru puta Niš-Pirot kod sela Špajne.

U ovom selu je od davnina postojalo brdo nazvano Šuplji kamen, na čijem vrhu postoji stena sa otvorom u obliku srca.

Legenda kaže da je neki Turčin ukrao devojku i bežao s njom dok ga je Kraljević Marko jurio na Šarcu. Međutim, Šarac je povredio nogu te je Marko, iako zaostao za beguncem, potegao topuz, probio pomenutu stenu i ubio Turčina kod sela Moklište. Šuplji kamen je inače od davnina bio orijentir trgovcima na carigradskom karavanskom putu koji je tuda prolazio. Još iz doba Turaka potiče priča da je ispod Šupljeg kamena zakopano blago, objašnjavaju stanovnici ovog kraja. „S kolena na koleno prenosi se predanje da je tu vizantijski car Vasilije 1018. ili 1019. godine sakrio ogromnu količinu zlata i više njega načinio veštačko brdo, odnosno Šuplji kamen, po kome je i ovaj kraj dobio ime.”

Jedan od brojnih svedoka ove potrage za zakopanim blagom je meštanin Miroslav B. čija se vikendica nalazi u blizini Šupljeg kamena. Evo šta je Miroslav o svemu ispričao:

„Bio je vreo julski dan. Vidim ide prema vikendici neki kapetan.“ – priča Miroslav. – „Pita me može li se buldožerom pored kuće do Šuplje stene? Kažem mu da može, kako da ne, vi ste moja vojska. Ima li tu neke rupe u steni? – interesovao se kapetan. Ima, odgovorim, odvedem ga i pokažem. Ništa mi nije pričao niti sam ga pitao o čemu je reč. Vojska je vojska, mislim, sigurno je neka tajna. Napomenuo mi je samo da ispod Šupljeg kamena postoji neki prolaz koji će vojska tražiti. Sutradan su stigli vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom… Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane. Kako mina eksplodira, tako mi vikendica poskoči, a mojoj susetki Budimki G. kuća se gotovo prepolovila. Pucalo se tako od jula do novembra. Jedno vreme vojska je pojačala stražu, radilo se i danju i noću. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, a kada je dolazio general Pavković da obiđe radove, nekad i sa suprugom Glorijom, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja. Bila ih je puna šuma. Upropastili su i legendu o Šupljem kamenu i više od 500 kubika najkvalitetnije hrastove i cerove šume koju su gotovo potpuno zatrpali kamenjem” – kaže Miroslav. „General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu, dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđe njega je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do „rudnika” kako bi pogledao ima li nešto novo. Šta ako bi nakon miniranja izronio neki ćup sa rasutim dukatima? U tom neponovljivom trenutku valjalo je da neko od generala bude prisutan.“

„Odlazio sam da razgovaram sa vojnim starešinama i upozorim ih da će celo selo (CrvenaReka) izaći i najuriti vojsku ako nastave sa miniranjem, ali se niko na moje žalbe nije obazirao. Bio sam i u niškom garnizonu i tražio nekog od odgovornih starešina koji bi intervenisao i zaustavio rušenje Šupljeg kamena. Niko nije znao da mi odgovori zašto se to čini” – jada se Miroslav. On se takođe seća da je upoznao kod Šupljeg kamena izvesnog Nešu iz Knina, vodnika po ugovoru, koji je učestvovao u miniranju. „Rekao mi je da su inženjerci otkopali neki sanduk u kome su bili pištolj i mape. Inače, pričalo se da ispod Šupljeg kamena postoji prolaz, tunel, a i Neša mi je napomenuo da је vojska upravo to  tražila” – kaže Miroslav.

Kao što su iznenada došli, tako su tragači za zlatom i otišli krajem oktobra.

„Zatrli su tragove boravka, uklonili logor i nestali. Vojska se vratila u kasarne a šta su generali saopštili bivšem predsedniku Miloševiću ostalo je u domenu vojne tajne.

Akcija traganja za zlatom bila je „pokrivena” naredbom o tzv. uređenju teritorija, odnosno potrebom da se oštećeni lokalni putevi naspu kamenjem iskopanim iz Šupljeg kamena, koji je ostao unakažen. Na njegovom vrhu su oduvek bila gnezda jastrebova, njih više nema. Nema ni kornjača, smukova ni ičeg živog. Sve je uteklo bežeći od eksplozija.

Da li su generali uspeli da pronađu zakopano zlato, ili je avantura kod Šupljeg kamena organizovana da bi se pronašle mape gde se blago nalazi, do danas je ostalo – vojna tajna.

Izvor http://www.tvbest.rs