Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča iz Srbije“.

Fotografija: Bojan Radak, I penzioneri imaju dušu…

Bio je jedan od lepih jesenjih dana, kada sunčeva svetlost pliva kao srebro po rekama. Dan kao stvoren za izlet i druženje u planini.

Poneseni tim i takvim vremenom, ali i željom za druženjem, grupa od oko pedesetak penzionera i penzionerki, tog jutra autobusom se uputila put Babinog zuba na Staroj planini.

Iskreno, mnogi od nas je samo čuo, a ne i boravio na Babinom zubu. Otuda je bila i veća želja da se što pre stigne i kroči na tlo prirodnog rezervata i na spomenik prirode „Babin zub“.

Možda je, ipak, tog jutra najsrećniji među nama bio Svetislav Džunić, vojni penzioner, čovek koji je zašao u desetu deceniju života. Na moju sreću, sedeo je pored mene. Imao sam šta i da čujem od starog Svetislava. „Celi radni vek proveo sam na prvoj i poslednoj stopi naše domovine, kao komandir na graničnim karaulama“, priča Sveta i nutka nas pljoskom domaće prepečenice. „Uzmite, probajte je. Moj unuk je pekao uz moju asistenciju. Dobra je, vidićete.“

A,zatim nastavlja svoju priču, iz 1965. godine. „Obreo sam se na grčko-jugoslovenskoj granici kao KNOJ-evac. Posle provedenih pet godina na karauli ‘Kajmakčalan’, eto mene na jugoslovensko-bugarkoj granici, na karauli ‘Topli Dol’, podno visokog Midžora, gde sam proveo petnaestak godina. Nebrojani put sam u sve četiri godišnja doba, danju i noću, sa patrolom vojnika-graničara, prolazio uzduž i popreko prostor Babinog zuba i Midžora, budno čuvajući državnu granicu. Eto meni prilike, posle toliko godina, da se ponovo, ovako starac, nađem na prelepom prostoru Stare planine, na mestu zvano ‘Draganište’ i na spomeniku prirode ‘Babin zub’. Eto, zato sam posebno srećan ovoga jutra“, kaže moj sused u autobusu.

Pričao je deda-Sveta jezgrovito i tečno sećajući se svih detalja, mnogih iznenadnih susreta sa ilegalnim prelaznicima na prostoru Babin zub, ali i susreta sa vukovima. Slušajući Svetislava, gotovo da nismo osećali putovanje uzanim asfaltnim putem sa brojnim krivinama, koji se pružao planinom kao velika pepeljasta zmija.

Nakon dvočasovne vožnje – na vidiku Babin zub, oivičen šumom i pašnjacima. Ubrzo smo stigli na naše odredište, na plato tu, pred hotelom „Babin zub“. Kao po komandi, kao da nismo putovali, svi smo izašli iz autobusa, valjda poneseni željom da što pre stanemo na tlo Babinog zuba, da vidimo taj spomenik prirode visok 1.758 metara, a naspram njega, viši Midžor sa 2.168 metara. Bili smo srećniji, barem smo se tako osećali, nego kosmonaut kada je stupio na tlo Meseca.

Ovde je zaista lepo. Priroda je bila veoma izdašna. Oktobar obukao planinu u rumeno-žuti ogrtač jeseni. Prostor prelep, kao iz bajke. Umetnici bi ovde imali zaista šta da naslikaju. I ako je bilo planirano da u restoranu hotela popijemo prvu jutarnju kafu, to se nije desilo. Niko od nas nije osećao umor od puta. Pluća su nam bila puna kiseonika, a svež, lepi planinski vazduh dao nam je snagu da ne osećamo zamor.

Svi smo se razmilili planinom. Setim se poruke moje supruge: „Pazi, nemoj slučajno da zaboraviš lekove da na vreme popiješ.“ Koje lekove, mislim u sebi. Pa ovde je toliko lepo, tako se lepo svi osećamo da smo na lekove zaboravili. Odvojili smo se, nas desetak, da pokušamo da se domognemo vrha ili bar blizu njega da dođemo – na Babin zub. Korak po korak, savlađivali smo pitomu uzbrdicu. Dugo smo putovali, a prešli smo možda samo nešto više od jednog kilometra.

Prvih par stotina metara, sa nama je bio i stari graničar Svetislav. Gleda u susedni Midžor, obasjan suncem, a iznad, tu i tamo i belog oblačka, i priča: „Eno mog Midžora! Njegovim grebenom je državna granica između Srbije i Bugarske. Vidite samo kako je ponosan Midžor i gord što je baš on taj koji bdi nad ovim prostorom, sa čijeg vrha se, kao na dlanu, vidi gotovo cela jugoistočna Srbija i deo susedne Bugarske, a u daljini, vode Dunava blešte obasjane suncem.“

Vreme ručka planiranog u hotelu „Babin zub“, za nas, desetak zanesenjaka i ljubitelja prirode, odavno je prošlo. Vraćamo se ka odredištu. Umorni smo. Kupamo se u znoju, ali smo presretni zbog onog što smo doživeli, videli na ovoj prekrasnoj planini. Ovde, mislim u sebi, umetnici, pisci i pesnici imaju šta da zabeleže, da naslikaju pejzaže. Sve je šareno kao pirotski ćilim. Iznad vrha Midžora, kružio je polako beli oblačić koji je zalutao odnekud. Jer dan je bio zaista prelep.

Iz naše desetine hrabrih kako smo se nazvali, odvoji se jedan povisok, suvunjav čovek ,guste kose, sedim vlasima prošarane, koji gotovo da nije skidao sa očiju fotoaparat  koji mu je stalno visio oko vrata. Ssnimao je sve, ama baš sve što mu je palo napamet. „Kroz sedamdesetogodišnji život, prošao sam dosta planina, video lepih predela, ali ovo što vidim na Staroj planini je zaista jedinstveno“, pričao je sedamdesetogodišnjak, naš saputnik.

Stara planina je prebogata florom i faunom. Ona je lepa u sva četiri godišnja doba: zimi, leti, u proleće, s jeseni. U to smo se uverili boraveći ceo dan na prostoru „Babinog zuba“ i Midžora.

Pre pada prvog mraka, krenuli smo svojim kućama u Pirotu. Mnogi bi rado da ostanu, bar još koji dan. Da prenoće i nadišu se čistog vazduha. Utisci sa jednodnevnog izleta su bili predivni, za pamćenje i nezaborav.

Stevo Panakijevski, Pirot

Izvor .penzin.rs/