Danas vam neću pričati priču o čarobnjaku sa Rtnja, ni o šumskoj vili kod Čunguljskog vodopada, niti o zveri iz pećine, već o jednoj posve drugačijoj lepotici, iz jednog sasvim običnog ugla. Danas ću vam pričati o Staroj planini. Vreme je da zakoračite u divljinu.

Ovako to biva sa avanturistima: četvrtak posle podne krenuli smo da spavamo u četinarskoj šumi koja se nalazi blizu potkapine u Jelašničkoj klisuri. Naravno išli smo biciklima, pošto je bilo leto. Spavali smo u šatorima, zapalili logorsku vatru. Na meniju za večeru su bile kobasice sa vinom. Nisam se baš naspavala, i to ne bi bilo toliko bitno da se već nisam dogovorila za subotu.

Plan akcije za subotu je bio sledeći: idemo u selo Dojkinci, baš kad se održava Muška i ženska avanturistička trka, odakle i svi učesnici trke polaze, pa da krenemo ka vrhu Tri čuke (1937 mnv), jednom on najlepših vrhova u Srbiji. Vratićemo se kroz prašumu Arbinja, da bi u povratku videli i vodopad Tupavicu. Tupavica je jedan od najlepših vodopada Stare planine, iako je do nje relativno lako doći, za razliku od ostalih skrivenih vodopada. Sve to je podrazumevalo dužinu staze od oko 35 km.

Iako se opet nisam naspavala, krenusmo u zoru, ili pak noću, ne sećam se tačno, znam samo da smo u Dojkincima bili pre sedam. Toliko ljudi, naprosto obožavam ove planinarske maratone. A i Mimi će se opet takmičiti. Bez osvojenog prvog mesta, bolje da se ne vraća. Navikao nas na medalje, pa to ti je. Krenuli smo u sedam sa ostalim učesnicima trke koji zapravo prolaze podno vrha Tri čuke, dok je nama cilj sam vrh.

Prvi deo staze bliži Dojkincima, uz Dojčinačku reku, kroz šumu, i koji kilometer kasnije, po čistini, po meni nije naročito interesantan. Što se više udaljavate, što ste više u divljini, osećaj je nestvarniji i lepši. Nakon toga se staza odvaja desno i prolazi se blizu Ponora, pa ako bi se skrenulo sa staze ponovo desno, grebenom, ta bi staza vodila do Bodinog vrha i Ponora. Ponor, mesto na kome reka ponire, kao kraški fenomen je priča za sebe, ali o tome drugi put.

Ali ubrzo na stazi smo već ogladneli…

Kako je u planinarskom domu u Dojkincima bio stacioniran međunarodni radni kamp, na stazi smo sreli i strance. Sreća te su Neša i Dragan poliglote! Od engleskog ovde nema vajde!

Koji kilometar kasnije i već bacamo pogled na Tri čuke u daljini. Prolazimo blizu vrha Kopren, koji je zapravo plato, i srećemo kontrolore na stazi, obzirom da još traje trka. Dolazimo do Tri kladenca, tačke na kojoj kontrolišu učesnike Dragan i Neša iz našeg planinarskog kluba. Naravno sledi slikanje, srećemo neke nama poznate planinare, i krećemo dalje ali sada sa vodičem. Mirjana važi za istinskog poznavaoca Stare planine, prešla je više puta uzduž i popreko. Ona jeste poznavalac, ali mi nismo. I kad Mirjana odluči kroz kleku, ne grebenom – ide se kroz kleku…

Nakon što smo prešli more kleke, što bih, recimo uporedila sa minskim poljem, jer se ne zna šta se može nagaziti, priroda nas nagrađuje. Neverovatan prizor! Stara planina ima stene koje su po boji i po neobičnim oblicima posve drugačije od ostalih u Srbiji, bar koje sam videla. Neverovatno da smo zašli tako duboko u divljinu i da su nas baš tu dočekale ove stene neobičnih oblika. Sa leve strane se vide Tri čuke, i kao da tu sve prestaje, baš negde kod granice sa Bugarskom, a iza ovih uzvišenja – skoro ravno. Bugarska. Došli smo do kraja. Planina – prirodna granica između Srbije i Bugarske. Pogled na horizont. Zaista nestvarno.

Bili smo pažljivi, pa smo sprečili odliv mozgova u Evropsku uniju.

Dobro, krećemo dalje. Vreme je da pređemo, jednu po jednu, sve Tri čuke, što učesnici trke nisu radili. Prvo se prelazi uzvišenje, koje se ne računa kao čuka, a i druga čuka je zapravo kao dve, samo što su nekako spojene pa se računaju kao jedna. Da, da. Dobro… Nije to ništa. Posve smo ozbiljno prionuli pentranju i rukama i nogama, jer se prelaze stene. Još samo da Miloš i Neša nisu našli one rogove i toliko od naše ozbiljnosti!

Kako prelazimo jednu po jednu čuku, osećaj je izvanredan. Iako je sa jedne strane Bugarska, ravno, horizont, na drugoj je divljina u punom sjaju. Ispod vrha kleka, četinari, prelepe stene. Sa leve strane se u daljini nazire vodopad Tri kladenca, a sa desne strane se vidi vrh Vražja glava (1935 mnv).

Kako smo stigli na treće, najviše uzvišenje, na kome je zapravo i označen vrh Tri čuke, sledi odmor. Leškarenje, ručak, sunčanje na vrhu uz prelepi pogled.

Posle odmora se dogovaramo o povratku. Dragan hoće i na Vražju glavu! Pa kud puklo, da puklo! I Neša hoće. Pa dobro, vratićemo se oko ponoći u selo. Po mraku, šta sad. Avaj, ljudi, pa zar vam je malo 35 km?! Pa zar da propustimo dodelu medalja u Dojkincima (već smo saznali da je Mimi prvi). Vražja glava drugi put! Tako ćemo…

Tako i bi… Krenusmo nazad u selo kružnom stazom, sada kroz kleku pa kroz Arbinje (Smrče), najlepše smrčeve šume na Staroj planini, koje mnogi nazivaju jedinom prašumom u Srbiji. Stara planina je Park prirode sa izuzetnim vrednostima sa stanovišta raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta. Kroz Arbinje, gornji deo doline Dojčinačke reke, ćete videti brojne vodopade. Na ovoj planini ima toliko vodopada da mnogi nemaju imena. Nekoliko puta smo prešli reku, negde preko brvna, negde pregazili, negde preskočili… Preći Arbinje je avantura za sebe.

Ostaje još desetak kilometara relativno ravnim makadamskim putem, što je najdosadniji deo staze. Zapravo se ovaj deo staze može preći nekim terenskim motornim vozilom.

And the last, but not the least, njeno visočanstvo, vodopad Tupavica. Po povratku iz Arbinja sa leve strane se izdvaja mostić koji vodi do ovog dražesnog vodopada. I baš pored vodopada, momci su našli venac za glavu, i poklonili mi ga. Tako nestvarno i bajkovito.

Još nešto manje od 5km i stigli smo u planinarski dom u Dojkincima, sa bolnim tabanima, sada već po mraku, što je naš jednodnevni doživljaj učinilo potpunim.

Planinarski dom se nalazi pored reke, a njegovo dvorište je, kada se odvija neki planinski maraton, posuto mnoštvom šatora. Logorska vatra tinja, oko nje su mladi ljudi koji sede na panjevima. Gulaš se služi iz kotlića. Naročito ukusan kad se vraćate iz planine. Tako bar kažu, ostaje još da proverite.

Tekst je napisan u sklopu nagradnog konkursa #PlaninskePrice.-dahplanine.com/