Časlav Jotić napustio grad, mir našao kao pastir na Staroj planini, ali umalo da strada zbog stada.

PIROT – Staroplaninski usamljenik i stočar Časlav Jotić (68) proteklih godina je imao mnoštvo bliskih susreta s vukovima koji često kidišu na njegovo stado. Ipak, samo će poslednji, od pre desetak dana, pamtiti do kraja života.

Nikada mu, veli, zveri nisu prišle tako blizu, pa mu još nije jasno kako je drama u mestu zvanom Zli dol okončana samo sa dve zaklane ovce. Jer, lako je i sam mogao da postane plen…

Čala, kako ga zovu poznanici, čuva četrdesetak ovaca i desetak koza, nedaleko od zlokobnog mesta na zavojskoj strani Stare planine, između Mrtvačkog mosta i brane. Kilometrima unaokolo nema žive duše, osim njega i stada. Zbog problema s desnim kukom, Čala se veoma teško kreće i sustiže ovce, a najveći deo godine provodi sam sa stadom od čijeg mleka pravi prvoklasni sir. Tog umalo kobnog prepodneva, uz njih su bila i tri psa, dok je četvrti ostao kraj tora.

– Uz strašno zavijanje, vukovi u potrazi za hranom zimi silaze do mog imanja, kraj samog tora, ali psi zalaju i oni se udalje… Tog dana je stado bilo na ispaši, psi se nisu oglašavali, a onda su se na jednom proplanku iznenada pojavila dva vuka. Sledio sam se i jedva uspeo da krenem za ovcama koje su počele da beže… Kamenjem sam gađao vukove koji su nepomično stajali i režali, dvaput sam ih gađao i toljagom, ali nisu ustuknuli. Tek kada su to oni hteli, jurnuli su ka šumi, za raštrkanim ovcama, i izgubili se… Kasnije sam pronašao dve zaklane i rastrgnute ovce, a ostale sam prikupljao čitavog dana i jedva uspeo da ih doteram u tor – priča vremešni pastir, koji je pre dve decenije odlučio da se iz Pirota vrati na očevinu, na opustelu planinu.