Sajam pirotske peglane kobasice okupio je juče, prvog dana, око 10.0000 posetilaca u prepunoj hali “Kej” u Pirotu od kojih je oko 7.000 došlo iz susedne Bugarske.

Na Sajam peglane kobasice, koji se održava u subotu i nedelju očekuje se dolazak najmanje 2.000 turista iz Bugarske, ali i iz Rusije, Makedonije i drugih zemalja.

Inače tajna  peglane kobasiće leži u  sledećem “Treba koristiti samo najkvalitetnije vrste mesa, od stoke sa ispaše, a ne iz tova, znači sa Stare planine i u tome je tajna kvalitetne peglane kobasice.

Kako je Pirotskim vestima izjavio direktor Turističke organizacije Pirot Bratislav Zlatkov, samo iz Bugarske se očekuje najmanje 2.000 turista.

“Imamo preko 2.000 rezervacija od strane više od dvadeset turističkih agencija iz Bugarske, koje su Sajam peglane uvrstile u svoju turističku ponudu. Očekujemo da ta brojka bude još veća jer će sigurno veliki broj ljudi iz Bugarske doći u sopstvenoj organizaciji. Očekujemo dolazak turista i iz Rusije, najavila se čak i jedna televizija iz Rusije, ali i iz Makedonije i drugih zemalja”, kaže Zlatkov.

Naša redakcija upoređivala je proizvode sa Stare planine sa Knjaževačke i Pirotske strane.

Sajam se otvara sutra u 10 sati, a svečano otvaranje zakazano je za podne. Pokrovitelj manifestacije je opština Pirot a organizatori Turistička organizacija Pirot, Sportski centar Pirot i Dom kulture.

tekst i foto Aleksandar Ćirić / .pirotskevesti.rs

Analiza DNK ostataka muškog tela koje je pronađeno prošlog meseca u kanjonu Visočice na Staroj planini potvrdila je da je reč o telu osamdesetčetvorogodišnjeg J.S. iz sela Brlog na Staroj planini.

Time je razrešena misterija nestanka čoveka koji je juna prošle godine otišao u planinu da bere lekovito bilje i više se nije vratio.

Njegovi rođaci organizovali su i veliki broj potraga ali su one okončane bezuspešno.

U letošnjim potragama su učestvovali i brojni dobrovoljci, planinari, radioamateri, ali rezultata nije bilo.

Tridesetosmogodišnji Zoran Gogić, iz udaljenog staroplaninskog sela Dojkinci, boluje od retke genetske bolesti (Spinocerebelarna ataksija).

Zbog toga sve teže hoda, ima vrtoglavice i slabi mu vid. Da bi se bolest usporila neophodni su lekovi za koje Zoran, zbog skromnih primanja, nema dovoljno novca.  Trošna kućica od blata dom je tridesetosmogodišnjeg Zorana Gogića. Pre tri godine saznao je da boluje od retke genetske bolesti. Zbog toga se teško kreće, gubi ravnotežu i slabije vidi.

Da nesreća bude veća, niko od članova porodice ga ne obilazi. Od invalidske penzije, koja je osam hiljada dinara, plaća alimentaciju, a što preostane nije dovoljno ni za hleb. Zbog toga ne pije lekove, jer je za njih potrebno najmanje pet hiljada dinara mesečno.

“Ako bi dao za lekove, nemam šta da jedem i to je to. Mora da se živi, ne može, ali mora”, kaže Zoran Gogić.